Деца јачају као купци (2)

У прошлом броју на овом месту наведени су неки од трендова у породичној структури који опредељујуће утичу на промене понашања деце у потрошњи. Да подсетимо, наведени трендови су били: смањивање величине породице, раст броја самохраних родитеља, све већа укљученост бака и дека у живот деце и одрастање деце у проширеним породицама (са маћехом или очухом). Поред тога, неопходно је приметити још неке промене у животу модерног родитеља, које утичу на васпитање деце на пољу потрошње:

Расте доходак родитеља. С обзиром на то да млади брачни парови у последње време одлажу родитељство док не стекну више или високо образовање и док се не запосле и стекну стална примања, они су у могућности да својој деци приуште више него што је то био случај код ранијих генерација. Деца самим тим могу да добију више скупих производа, а такође, што су родитељи образованији то ће више децу учити да буду пробирљивији потрошачи – нпр., упутиће их на то да гледају врсте адитива који су додати производу.

Расте број запослених жена. Процењује се да је данас у САД-у запослено око 75% жена. У Србији је нешто другачија ситуација, како показују релевантна истраживања (Положај рањивих група на тржишту рада Србије, Програм Уједињених нација за развој – УНДП) Тако је у Србији у 2008. години стопа запослености жена износила 54,8%. Најниже стопе активности жена биле су присутне у старосној групи 15-24 године (само 25,6%), јер обично младе жене преузимају бригу о породици и домаћинству. Нпр., помажућих чланова домаћинства било је знатно више међу радно активним женама него међу мушкарцима (13,9% према 3,9%). Међутим, претпоставља се да ће у будућности доћи до промене овакве ситуације у Србији и да ће се тренд и међу нашим становништвом кретати у истом смеру и интензитету као и у свету. У домену дечије потрошње, то значи да деца обављају више активности које се традиционално сматрају активностима супруга и мајки (нпр., припремање оброка, прављење списка и куповина намирница и др.) и да зато раније постају самостални потрошачи, али и врло утицајне особе у доношењу одлука о кућним куповинама.

Продужава се радно време. Желећи да својој деци обезбеде ствари које имају њихови вршњаци, али и да би у кризном периоду успели да задрже посао, све већи број запослених родитеља остаје на послу дуже од уобичајеног радног времена (40 сати недељно). Слично као и у претходном случају везаном за промене у породици, и овај тренд узрокује да деца понесу већу одговорност и да обављају више активности за целу породицу – чисте, перу веш, иду у куповину. Са друге стране, то ствара осећај кривице код родитеља, који се онда труде да проведу са децом „квалитетно време”, односно да им обезбеде већи број активности и луксузних производа, што поново подразумева трошење новца на дечије изборе.

Из свих наведених трендова могло би се закључити да промене које се дешавају у породици као друштвеној институцији доводе до повећане дечије потрошње и јачања њихове моћи као купаца у привреди и друштву (јер у великој мери утичу и на велике породичне куповине, као што су избор: телевизора, компјутера, породичног путовања, итд.). Ипак, степен дечијег утицаја на потрошњу целе породице и домаћинства, зависиће и од врсте стила за који се родитељи одлуче у васпитању своје деце. Како проф. др Маричић наводи у својој књизи „Понашање потрошача“, у зависности како васпитавају своје дете, родитеље можемо поделити у четири групе: 1. Ауторитативни – обесхрабрују дететову независност и све одлуке о деци доносе самостално; 2. Попустљиви – не намећу никакве забране својој деци, већ их више сматрају пријатељима; 3. Демократски – у исто време контролишу дечије поступке, али му дозвољавају и висок степен самосталности; 4. Незаинтересовани – не обраћају никакву пажњу на дечији развој. У литератури је присутно мишљење да је најбољи стил родитељства, од напред предложених, демократски, међутим, у пракси је познато и да је тај стил најтеже постићи (ипак, увек му можемо бар тежити).

Треба знати и да родитељи имају читаву лепезу мера путем којих могу да утичу на формирање дечијег понашања у потрошњи, а то су: награђивање (нпр., ако дете изабере производ који је снижен, може му се докупити и неки симболични поклон, нпр. стикер или чоколадица), кажњавањем (нпр., ако дете одједном потроши цео џепарац, да му се не да новац до следећег термина кад добија џепарац), деловањем сопственим примером (нпр., да се детету у продавници објасни зашто се купује баш та марка, а не нека друга), задуживањем деце за обављање одређених активности и предочавањем ствари које се од њих очекују (нпр., рећи им да сами треба да уштеде да купе видео игрицу или накит који желе). И на крају, треба увек знати, како психолози упозоравају, да новац не може да надокнади „квалитетно време“ проведено са породицом.