Избор јединог кандидата

У најавама одржавања непосредних избора у градској организацији Демократске странке наведено је да је то први случај да чланство непосредно бира функционере градског одбора, и при томе се говори да ће то бити велики допринос демократизацији нашег политичког живота. Функционери Демократске странке имају иначе често обичај да говоре о великим достигнућима у развоју унутарстраначке демократије. Опште је мишљење да је Демократска странка остварила велики степен демократичности, и то нарочито у односу на остале странке на нашој политичкој сцени, што и није било много тешко, јер су наше странке устројене тако да у њима и нема много простора за остваривање демократских принципа. Као основна аргументација за ову тврдњу помињу се изборне скупштине ДС које су доносиле могућност избора између већег броја кандидата за председника странке.

Доношење одлуке о увођењу статутарне могућности да чланство на непосредним изборима одређује и бира страначке органе и функционере тумачено је као још један доказ широке демократизације унутар ДС.

На званичној интернет презентацији ове странке може се наћи текст у коме се каже да "непосредни избори, регулисани Правилником о непосредним изборима, разликују ДС од највећег могућег броја политичких организација у Европи и свету. У сваком случају... гласати одређеног дана, на гласачком месту које контролише бирачки одбор је процедура која обезбеђује степен непосредне, унутарстраначке репрезентативне демократије невиђен на овим просторима".

Да ли има основа за овај тријумфализам и како се у реалном страначком животу примењује принцип непосредних избора, јер у тексту се говори о гласању, а не о бирању, што је веома значајна разлика.

Каква су искуства странака у развијеним демократијама које имају већ уведене непосредне изборе? Њих карактерише постојање већег броја кандидата и велико учешће чланства на страначким изборима (и до 70 одсто у Либерално-демократској странци у Енглеској). У Италији су организовани непосредни избори за носиоца изборне листе, а у САД су главно средство за избор председничких кандидата. У Француској је на страначке изборе у Социјалистичкој партији изашло 70 одсто чланства, опредељујући се између више личности за кандидата на председничким изборима.

У књизи "Будућност демократије" Ферид Закарија је покушао да пружи објашњење зашто су у Америци уведени претходни страначки избори. Основни циљ је била тежња да се превазиђе забрињавајућа пасивност страначког чланства и обузда неограничена моћ страначких олигархија које имају апсолутни монопол предлагања кандидата и доминантну улогу у њиховој промоцији.

"Сам избор кандидата обављан је интерно, пре него што се обзнани тражење подршке. Активно вођство странке – изабрани званичници, локални и регионални страначки босови и организатори – задржало је већину гласова и моћ".

Непосредни страначки избори могу имати велики значај и смисао ако обезбеде корениту демократизацију поступка у предлагању кандидата. Сада је то предлагање чврсто у рукама страначког руководства које одређује кандидате а онда им накнадно у плебисцитарном поступку прибавља демократску легитимацију, организујући непосредне изборе који су само део уходане политичке параде без стварног демократског значаја.

Да ли су се увођењем непосредних избора у Демократској странци заиста десиле одлучујуће промене у демократизацији страначких избора и да ли је страначка олигархија изложена ефективној контроли и конкуренцији? У Статуту ДС не постоји обавезујућа норма о непосредним изборима у странци већ само статутарна могућност чија реализација зависи од одлуке страначког руководства. У Правилнику о непосредним изборима извршни органи странке су нека врста надизборне комисије, а њихов стварни задатак је у томе да сам процес кандидовања буде под стриктном контролом. У процесу кандидовања, поред три одсто чланова општинског огранка, кандидата за председника и чланове општинског одбора предлаже сам општински одбор.

Непосредни избори нису сами себи циљ, они су демократско средство за укључивање чланства у изборни процес предлагања и избор кандидата за страначке функције. Апсолутно је свеједно да ли се чланство ДС изјашњава за јединог кандидата на делегатским скупштинама, предложеног у уском кругу или на непосредним изборима – ако предлагање кандидата и могућност вођења унутарстраначке кампање остаје и даље у рукама добро организоване и уходане страначке номенклатуре.

Избори се у нашим странкама у ствари и схватају као референдумско изјашњавање, као својеврсни страначки плебисцити на којем ће учествовати страначко чланство коме је руководство великодушно омогућило да се референдумски изјашњава. Избори се не схватају као неизвесна политичка утакмица у којој се страначки кандидати такмиче у равноправним условима. Посебно је зато питање како је могуће да у градској организацији ДС Београда није било воље да се обезбеди поштовање основног демократског права сваких избора, да буде више кандидата, и да се створе услови за њихово демократско и равноправно предлагање.

Готово дирљиво је звучало признање Драгана Ђиласа да је ипак прихватио кандидатуру за председника Градског одбора Београда јер то је била воља општинских одбора и чланства који су га предложили. Оваквих образложења смо се наслушали у време једнопартијског система када су кандидати бирани на страначким референдумима и плебисцитима.