Елементарно патриотски

Господа Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић тврде да сам својим кратким текстом у суботњој "Политици" "промашио тему и адресу", али упркос томе на мојих пар промашених реченица узвраћају текстом који заузима више од половине странице цењеног дневног листа.

Кажу да то моје кратко писаније представља "фронтални напад из кабинета на колумнисте и аналитичаре као и на друге непоуздане елементе". Ма хајте молим вас! Свој сам текст послао главној уредници "Политике" и замолио да га објави ако нађе за сходно. Да није нашла за сходно, уредница је могла да га баци у кош. Да је то учинила преостало би ми да га обесим на некакав интернет блог, тачније речено мачки о реп. Можда из неког разлога немам права да на тај начин реагујем на оно што ми се чини неистинитим и лошим? Не верујем да је претеће деловала функција саветника исписана испод мог имена, нити мислим да је потребно да икога уверавам да нису више она времена на која колумнисти алудирају ироничним помињањем "непоузданих елемената". Претпостављам да им је функционисање тих прошловремских кабинета и универзитетских партијских ћелија познато мало боље него мени. Ја о томе знам понешто из литературе, дакле само из друге руке и немам амбицију да то знање продубљујем нити примењујем. Баш зато бих био захвалан коауторима текста "Љути кабинети" ако ми открију у ком су тачно делу мог текста (или карактера, психолошког профила, понашања) открили бахатост за коју ме оптужују.

Слагао се не слагао са вама, поштована господо, никада не бих себи дозволио да кажем да сте "имбецили, непоправљиви преступници и моралне наказе" и претпостављам да ни ви, баш као ни ја, не знате тачно зашто сте тиме украсили свој одговор.

Даље, кажете да "у опширном предизборном програму Демократске странке, написаном на 124 странице, нема ниједне једине речи о Косову". Тачно, као што би тачно било и да сте додали да се у својој предизборној кампањи ДС није пре свега бавила Косовом. Дозволите да вас подсетим да постоји јединствена државна платформа у преговорима о решавању будућег статуса Косова и Метохије. У формулисању те платформе одлучујући допринос дали су председник Тадић и премијер Коштуница. Ту политику консензусом подржао је стари сазив Народне скупштине, док је нови подржао државну политику огромном већином гласова. У таквим је околностима ваљда природно да Демократска странка нема своје сепаратно виђење политике према Косову и потпуно је нормално да подржава јединствену државну политику, што је небројено пута и потврдила, а тај став брани и у преговорима о влади. Питање Косова државни је проблем број један, и ако је то једина тема око које је постигнуто широко национално јединство, а јесте, мислим да не може бити од нарочите користи, нити иде у прилог одбрани заједничких интереса, потезање некаквих засебних страначких платформи, баш као ни с друге стране, изјаве типа "ми имамо за 50 одсто боље решење за Косово и Метохију, али нећемо ником да кажемо."

Такође мислим, а ви ћете ме исправити, да прејака страначка употреба Косова у предизборне сврхе није нарочито пристојна, а ни корисна када је општи и државни интерес у питању и цела ствар често хоће да се изметне у злоупотребу и јефтини популизам.

Што се тиче "појединих дужносника ДС" и њиховог "бескрајно понављаног става како нису важне територије него људи", а с обзиром да нисам никакав "дужносник" већ обичан члан ДС, могу само да кажем да је одабир те тврдње за аргумент у доказивању несолидности патриотизма ове стране, прилично отужна и помало морбидна акција. Па није ваљда да би обрнуто: "нису важни људи него територије", било исправније? Косовски Срби су најугроженија заједница данас у Европи. Џаба вам била, господо аналитичари, политика која ово изгуби из вида и која не предузме све што се предузети може да ове људе заштити и обезбеди им бар основне животне услове и могућности какве има било који други грађанин Србије.

На крају пар речи о ономе чиме сте свој одговор започели, о тврдњи да ви никога не протежирате. Па ко вам брани да протежирате? За то смо се ваљда борили! Да свако у овој земљи може да се залаже за политичку опцију која му се чини исправном. Шта је ту проблем? То је демократија, зар не? Предлажем да слободно и без устезања приступите омиљеној странци, можда једном постанете њени дужносници! Тако ћете, уместо да само лепо и објективно анализирате, доћи у ситуацију и да учините нешто, по могућности нешто разумно, истинито, елементарно поштено – и елементарно патриотски.