Украдена демократија

Био је то аларм за оне који се посредно баве политиком, аналитичаре и политикологе, али не и за њене непосредне актере: најновија истраживања су показала да више од половине грађана Немачке, први пут после неколико деценија, нема поверење у демократију, а две трећине њих је дубоко убеђено да је садашње немачко друштво саздано на – неправди.

И док у јавности и медијима ова чињеница последњих дана подиже температуру, политичари су нехајно констатовали како је реч о "тренутном рефлексу" варљивих расположења и лаконски закључили да, коначно, изборе одлучују грађани а не демоскопи; слоган који радо користе у изнудици и оскудици аргумената и уверљивијих објашњења.

Податак да је за само неколико месеци у Немачкој дошло до осетног пада поверења у демократију, унео је додатну драматизацију. У истраживању које је пролетос обављено по налогу Европске уније, Немци су се још држали "изнад воде". Тада се њихова земља на овом европском "рендгенском снимку" са 55 процената оних који су још веровали у демократију, котирала нешто слабије од (изворно демократске) Енглеске (60 процената), али знатно боље од (традиционално демократске) Француске (45 процената), на листи коју су "отварали" Данска (93) и Луксембург (83) а закључивале Бугарска и Хрватска, са готово тоталним неповерењем (22 одсто). Србије (односно бивше државне заједнице СЦГ) на тој листи није било.

Немачки аларм је, међутим, само последњи у низу драматичних упозорења да се најбољи од свих лоших облика владавине, демократија, суочава са озбиљном кризом и непредвидивим последицама.

И не само због инцидентних случајева, који је прате и оптерећују, иако нису њено својство, него због очигледних тенденција у глобализованом свету, које све драстичније мењају њену суштину, удаљавајући је од плебса и јавне сцене.

Кад је реч о "инцидентним случајевима", политичким аферама, корупцији, наслагама политичких лажи и олаких обећања, и они, дакако, чине своје, доводећи повремено до великих усијања и експлозивних ситуација. Драстичан и свеж пример: несмотрено признање мађарског премијера о (пред)изборним лажима и обманама изазвало је снажну ерупцију гнева и хаос на улицама Будимпеште.

Кршење табуа у једном другом случају донело је поене у јавности словачком премијеру и открило анатомију одлучивања у затвореним круговима.

Премијер се јавно исповедио да га скоро свакодневно засипају примамљивим финансијским понудама и саопштио да би само у једном случају, да је пристао на неку трансакцију (радило се о продаји државне фирме) и подмићивање, могао да обезбеди благостање породици бар у наредних петнаест генерација!

Драматичну забринутост умних глава, при чему су сагласни и они, у политичким опредељењима готово увек несагласни, непомирљиви Ноам Чомски, либерални Ралф Дарендорф и (ултра)конзервативни Петер Килмансег, изазива чињеница да су се центри одлучивања већ увелико померили из институција са демократском легитимацијом, у затворене и неформалне кругове без демократског покрића и било какве легитимне контроле.

Чомски одавно, и драматично, упозорава на устоличење "модерне форме тоталитаризма", Дарендорф констатује да је дошло до "крађе демократије" и права на саодлучивање легитимних актера, а Килмансег закључује да је у току драстично растакање суштине демократског начина владавине.

Драматична убрзања глобализованог света, са невиђеним и готово тренутним трансфером информација, података и новца, често доводе у "цајтнот" и начин доношења одлука, што погодује стварању невидљивих, и неконтролисаних центара (отуђене) моћи.