Купи јефтино – продај скупо

Србија према члану 63 тачка два Споразума о стабилизацији и придруживању треба у року од четири године од ратификације овог документа да омогући правним и физичким лицима из земаља Европске уније да купујуземљиште и друге непокретности. Друге земље у транзицији које су се учланиле у ЕУ задржале су право да не продају непокретности странцима,у просеку, у року од око десет година, и то после уласка у ЕУ, а не одмах после ратификације ССП-а. Пољска је изборила право да странци не могу куповати земљу у року од 12 година од учлањења, Мађарска се договорила да странци не могу куповати непокретности за седам плус тригодине, и сада преговара за ове додатне три године, док Хрватска преговара за услове које је добила Пољска. Зашто је Србија прихватила овако неповољне услове ако је познато да постоји велика разлика у ценама пољопривредног земљишта код нас и у ЕУ? Цене земљишта у земљама ЕУ су веома високе:у Холандији износе око 70.000 евра по хектару, у Данској око 60.000 евра, у Италији 50.000 евра и сл. У Србији цена најквалитетнијег обрадивог земљишта (Бачка, Срем) износи од 3.500 до 5.000 евра по хектару. Сличне цене су и у Хрватској, али она настоји да оствари право да непокретности не продаје странцима док не истекне период од 12 година од њеног учлањења у ЕУ.

Познато је да су појединци у Србији, користећи законске погодности,купили велике површине пољопривредног земљишта, које се мере десетинама хиљада хектара. Њихов интерес да ово земљиште буде у што краћем року доступно странцима је више него очигледан, јер им то омогућава енормну зараду пошто ће тада постићи астрономске цене за земљиште које су купилипо веома ниским ценама. Тако би зарада по једном хектару била двадесетдо тридесетхиљада евра, а за хиљадухектара 20 до 30 милиона евра. Очигледно,ради се о великом економском интересу, који треба да се реализује у корист привилегованих појединаца, уместо да то буде ресурс којим располаже држава, и да од тога корист имају сви грађани. Неко ће рећи:формално-правно,то је у реду, што је тачно, али је страшно неморално, и штетно за грађане ове све сиромашније земље, и пример је велике корупције. Можда је ово најочигледнији пример како се законски и други прописи доносе према диктату и жељи моћних појединаца а на штету општедржавних интереса.

Србија још нема закон о реституцији, што посебно брине ЕУ, и то нам бележи као велики минус на путу у Европу. Обавеза враћања земљишта бившим власницима се не може избећи. Али како је пољопривредно земљиште продато по багателним ценама домаћим „тајкунима”, који ће га вероватно препродати странцима по астрономским ценама, реалну надокнаду власницима платиће грађани, пошто повраћај у натуралном облику више неће бити могућ. Дакле, профитираће странци који ће поседоватиизузетно квалитетно пољопривредноземљиште, по,за њих,веома повољним ценама, а енормне зараде оствариће и домаћи власници који поседују великеобрадивеповршинес намером да их препродају странцима;губитникће бити држава Србија, која ове велике разлике у ценама неће инкасирати у свој буџет, а поред тога ће имати велику обавезу надокнаде за реституцију.

Треба рећи да нпр.у Белгији појединац не може купити више од 385 хектара,и то под одређеним условима, то јест узгаранциједа ће купљено земљиште ефикасно користити.

Овде је држава очигледно подлегла притиску тајкуна,а не ЕУ која не би могла да врши толику дискриминацију према Србији, иако су њихови интереси да рокови за продају непокретности странцима буду што краћи.

Влада би морала да постигне договор да се члан 63 ССП-аизмени и да буде као и код других земаља у транзицији које су учлањене у ЕУ.

Продаја странцима у суштини није спорна, за мене није уопште важно да ли је власник једне зграде или пољопривредног атара страни или домаћи држављанин. Али потребно је време да се стекну услови да странци могу куповати непокретности у фер односима, то јест од правих власника, односно у условима рашчишћених својинских односа, и по ценама које треба да буду бар у извесној мери уједначене. Уосталом, то је разлог што су друге постсоцијалистичке земље тражиле и добиле период од око десет година од уласка земље у ЕУ, а не само четири године по ратификацији Споразума о стабилизацији и придруживању.

*Члан Савета за борбупротив корупције