Силовање по команди

Поред бомби, несносне врућине, несанице и страха, жене војници распоређене у Ираку у саставу америчких снага суочене су и са претњом из сопствених редова – мушким саборцима који у њима често виде само сексуалну играчку. Образац је увек исти: сексуално злостављање које надређени негирају, војни суд, нижи чин и питање које до краја остаје без одговора: шта се стварно догодило. Атмосфера је таква да се свака жена која пријави силовање сматра издајником. "Реши то сама и ућути", неписано је правило које оне најчешће поштују док су на задатку, а тек кад се врате кући почињу изнова да проживљавају трауму коју поједини психолози пореде са инцестом, јер их је изневерила особа која је била задужена да о њима брине.

Пуковник Џенис Карпински подигла је велику прашину када је прошле године јавно рекла да су три девојке из америчког корпуса у Ираку умрле од дехидрације (температуре се лети пењу и преко 50 степени Целзијуса), јер нису хтеле да пију течност у поподневним сатима, страхујући да ће бити силоване ако ноћу буду морале да иду у тоалет. У њиховом предмету пише да су "страдале ван борбе", без детаљнијих објашњења.

Микиела Монтоја (21), која је у служила у Ираку у оквиру Националне гарде, посведочила је да је са собом увек носила нож, али, како је рекла, "не због Ирачана, него због наших". Њој је један од војника, наводно, рекао да верује да војска шаље жене на ратиште "да мушкарци не би полудели, јер су у Вијетнаму имали проститутке, а у Ираку их немају".

Рапорт у кревету старешине

Сузан Свифт (22) из 54. јединице војне полиције није се појавила прошлог јануара када се после кратке паузе њена група спремала за повратак у Ирак. Знајући каква је процедура са војницима одсутним без дозволе (брз поступак пред војним судом, дерангирање и затворска казна), подигла је сав новац са рачуна и крила се код рођака и пријатеља у другој држави. Ипак, шест месеци касније, локални полицајци су је пронашли и одвели са лисицама на рукама. Војним истражитељима је рекла да се није јавила зато што су је тројица надређених официра сексуално злостављала и да је то нешто што се понављало откако је са 19 година обукла униформу, најпре у Кувајту, касније у Ираку (2004) и на крају у бази Форт Луис. Навела је, такође, да пати од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), како стручњаци за ментално здравље називају одложену реакцију на претрпљену трауму, која се манифестује кроз поновно проживљавање, раздражљивост, несаницу и сличне тегобе. Свифтова је објаснила да узрок њеног тешког стања нису само рат или само силовање, већ комбинација ова два фактора. У ситуацији када су њену станицу, недалеко од ирачког града Кербала, сваке ноћи пуна два месеца гранатирали, њој је од прве вечери на врата куцао надређени официр очекујући секс. Када је после четири месеца прекинула понижавајући однос, увређени колега јој је свакодневно наређивао да тренира у пуној опреми пред осталим војницима.

Да би објаснили ситуацију у којој се нашла Сузан, али и стотине њених саборкиња, адвокати жртава користе израз "силовање по команди". Ту заправо није реч о силовању, већ о присили на сексуални однос кроз манипулацију, јер је преступник човек који је од жртве виши по рангу, што у строгој војничкој хијерархији значи да, како је Сузан објаснила новинарки "Њујорк тајмса", "она мора да гази по минском пољу ако јој он нареди". Од другог официра кога је оптужила за сексуално узнемиравање једном приликом је на питање где треба да преда рапорт добила одговор: "На мом кревету, гола".

У децембру, у оквиру судске нагодбе, Сузан је признала кривицу за одсуство без дозволе. Провела је 21 дан у војном затвору и добила је нижи чин. После се пријавила на психијатријско одељење у Форт Луису, али је брзо враћена на дужност и мораће да остане у војсци док јој 2009. не истекне петогодишњи уговор. Војна истрага је закључила да против двојице које је оптужила нема довољно доказа, а трећи је добио укор и премештај.

Сексуалне играчке

Ирачко бојиште је за америчке жене војнике другачије од било ког рата у историји. У Ираку и Авганистану је служило више од 160.000 Американки (сваки седми војник је жена), а у армији оне чине 15 одсто активних снага, четири пута више него у време Заливског рата 1991. На најновијем ратишту рањено их је 450, а живот је изгубила 71– више него у Корејском, Вијетнамском и првом Заливском рату укупно, пише "Њујорк тајмс".

Иако је правило да жене не учествују у директним борбеним сукобима, у Ираку оне немају другог избора, јер је то рат у коме су изокренута сва правила – нема линија фронта, ни безбедних зона, цивил изгледа као побуњеник и обрнуто, а од бомби подметнутих поред пута нико не може да побегне. Жене возе камионе, чувају затворе, врше рације, претресају Ирачане на контролним пунктовима и гледају како им гину пријатељи, али и ирачка деца и грађани. А њихове мушке колеге их и поред свега третирају као мање вредне војнике и "сексуалне играчке".

У САД не постоји много студија о психичким последицама борби на жене војнике. Ипак, расположиви подаци показују да су оне два пута изложеније посттрауматском стресном поремећају у односу на мушкарце, а стручњаци још увек не могу да објасне да ли је то зато што жешће реагују на трауматична искуства или што боље описују симптоме. Сигурно је да су трауме кроз које пролазе различите, и да су, по речима психолога, неке погубније од других, а силовање спада у категорију најтежих.

Откако је америчко министарство одбране, после бројних сексуалних скандала у војсци, 2005. отворило посебан сајт на којем жртве ове врсте злостављања могу да се информишу или да анонимно пријаве трауматично искуство, број пријављених случајева се повећао за 40 одсто. Међутим, од 3.038 истрага спроведених током 2004. и 2005. на суду је завршило само 329 случајева, или тек једна десетина, а више од половине је одбачено због недостатка доказа, што донекле објашњава зашто се ове девојке (већина је млађа од 25 година) после свега тешко одлучују да истерују правду.