Корупција у здравству – симптом или болест

Живимо у времену у коме свако и свашта може да напише и каже о здравственим радницима, од полуистина до бласфемије, без трунке зазора и личне одговорности; у коме су поједини лекари заборавили на основне поруке Хипократове заклетве, Кодекс професионалне етике ЛКС и суштину наше професије; у коме је систем вредности, моралних норми, етичких принципа и жртвовања за друге постао анахронизам, раритет и необичност. Како у овом, и оваквом времену, остати човек и лекар, доследан и некорумпиран? Како истрпети (а при том остати миран и достојанствен) сву бујицу фронталног, искључивог и уопштеног напада на све здравствене раднике: „галопирајућа корупција у здравству”, „признање Владе Србије да је здравство најкорумпиранији сектор”,„експлозија корупције у здравству”, „здравствена мафија”, „катастрофални криминал” итд.

Један вансеријски лекар, интелектуална и морална громада српског здравства, иначе, директор познате клинике, посаветовао је лекаре да у ординацији имају увек и млађег лекара и да раде са одшкринутим вратима ординације. Када сам га упитао: „Зашто?”, добио сам одговор који ме је уплашио: „Данас свако може да уђе у ординацију са новцем у коверти, остави је, а после њега знаш ко долази”. Куда ми то идемо? Да ли је прича о 30 сребрњака, прича за сва времена?

Узимам себи за право, без тапије на апсолутну истину, да изнесем своје личне ставове, утемељене у тридесетогодишњем искуству и раду у здравственом систему Србије:

Апсолутно тврдим да је већина здравствених радника, у вишедеценијским немогућим условима,савесно, одговорно и стручно обављала свој посао. Њихова трпељивост, па и жртвовање нису последица њихове наивности и неинформисаности већ производ чврстог убеђења и алтрузима.

Бојим се да су,данас, здравствени радници постали дежурни кривци и глинени голубови за скретање пажње са озбиљнијих друштвено-економских и политичких проблема, евидентних фрустрација и изражавања незадовољстава (обичних) људи. Здравствени систем је постао сигурносни вентил за претећи економски и социјални бунт. При том, свакоме је јасно да здравствене раднике нема ко да заштити,а индивидуална одбрана је Сизифов посао, јер су здравствени радници постали „лоши момци” (у новинама можете прочитати термине и етикете: „убице”, „лопови”, „тровачи”, „сарадници нарко-мафије” итд.).

Корупција (поткупљивање,подмићивање,поквареност, кривотворење) наравно постоји и у здравственом систему Србије, али тешко је дефинисати њен обим, дубину и раширеност. Међутим,макар била и симболична (највероватније није), она разара и растаче суштину наше свете професије.Она јесте реалан проблем, ни мање ни више од других система, али због значаја здравства, и не само због тога, она је заступљенија и наглашенија у свим медијима.

Корупција није болест, она је само симптом (знак,обележје) једног неуређеног и болесног друштва. Упоредио бих то са повишеном температуром код озбиљних инфективних болести или болом у трбуху код озбиљних хируршких обољења. Симптоми се, по правилу, лако препознају и уклањају, што увек не важи за основну болест. Желим да нагласим да корупција има увек своје исходиште (извориште, упориште) и оно се,по правилу, налази у сфери урушене економије и непоштовања економских законитости и права.

Уколико прихватимо да је корупција (мито) свакодневица у нашем здравственом систему, поставља се питање како њу искоренити или минимализовати ако се она ствара и генерише у неким другим областима. Како оздравити – излечити здравствени систем без коренитих и квалитетних промена у економији, праву, политици и у неким другим вредносним системима? Како све то променити ако се ми, као појединци, не променимо?

*Проф.др председник Здравственог савета Србије

Сутра: Неурохирург као пилот Јата