Промени се, ако ме волиш

Када веза почне заљубљеношћу, заљубљена особа једноставно није у стању да добро процени колико јој партнер заиста одговара. С једне стране, идеализује га и прецењује међусобне сличности, а с друге стране не види или умањује значај међусобних разлика, као и партнерових негативних особина. И када увиђа да партнер има неке негативне особине, заљубљена особа се нада да ће се он током времена променити, да ће „сазрети”, „одрасти” и постати онакав какав она жели да он буде. Више верује свом осећају него његовим изјавама. Због тога улази у озбиљну везу или брак сматрајући будућу партнерову промену извесном.

И док једни пасивно очекују и надају се да ће се њихови партнери променити на жељени начин, други ступају у акцију и од партнера енергично захтевају промену. Сматрају да је партнер, самим тим што јесте партнер, дужан да се понаша на начин који њима одговара. Интересантно је колико ове свађе ретко доносе резултат у виду жељене промене понашања.

Разлога за то има више. Када један партнер нешто захтева од другог, други то може доживети као покушај првог да доминира у вези. И зато људи некада, чак и када сматрају да је партнер у праву, пркосе његовом захтеву да не би испало да су „крпе” или „папучићи”. Не желе да буду „побеђени”. У свађама бране своју позицију у међусобном односу, уместо да се баве променом понашања.

Када један партнер покуша да примени емоционално изнуђивање у стилу: „Да ме заиста волиш, ти би променио понашање”, други му то може вратити као бумеранг: „А да ти мене волиш, ти би то моје понашање прихватила”. Резултат је да се оба партнера осећају невољеним: један није прихватио понашање другог, а други није пристао да се понаша на начин на који је први захтевао.

Најгоре је када партнер не прави разлику између властитог понашања и себе као особе. У том случају сваки захтев за промену понашања доживљава као напад на себе, као изјаву другог да он као човек није довољно добар, да не заслужује љубав. А када један партнер сматра да га други не воли, тада предмет свађе постаје заједнички однос, а не више неко одређено понашање.

Људи се могу мењати, али се то догађа само онда када они то желе. Не можемо другог натерати, присилити да се промени, да се понаша друкчије. Можемо га позивати на промену, можемо апеловати и молити, али да ли ће он променити начин на који се понаша зависи само од њега. И зато при избору партнера не треба унапред рачунати да ће се партнер променити на жељени начин: вероватније је да се неће променити, него да хоће.