Симуланти симулације

Недавно преминули француски социолог и филозоф Жан Бодријар заступао је тезу према којој се наша цивилизација увелико налази у ери хиперреалности. Масовни медији, телевизија пре свих, не презентују људима свет какав он јесте већ какав би требало да изгледа из перспективе тренутних интереса моћних. Моћ медија је таква да они релативно лако могу да преобразе очигледну истину у неистину и обратно, што према овом аутору има мало везе са тзв. дубоком реалношћу. Укратко, реч је о симулирању стварности.

Сфера политике одавно је постала оквир унутар кога се укрштају различити облици симулације. Бодријар говори о симулакруму (непреводива кованица) – систему симулација који копију стварности поставља на место самог оригинала. Овај Бодријаров теоријски модел може се и практично употребити у анализи савремених друштвених феномена. Ових дана израелски парламент одбио је да призна геноцид који је Турска починила над милион и по Јермена 1915. године, чиме је дао допринос процесу симулирања стварности који траје скоро један век. Пре Израела, равнодушност према овом питању испољиле су САД, као и неке чланице ЕУ, што је са хуманистичког становишта напросто недопустиво. Мерено, међутим, аршинима стратешких интереса, ствари изгледају другачије. Турска је у стратешком смислу значајна и за НАТО и за Израел, тако да постаје разумљивије због чега једна земља попут Израела, чији је народ преживео геноцид током Другог светског рата, олако прелази преко чињенице да је над једним другим народом извршен сличан злочин. У сваком случају, лакше је негирати геноцид извршен над припадницима малог јерменског народа, него оптужити стратешког партнера Турску за смрт милион и по људи.

С друге стране, Запад је 1999. године учествовао у инсценацији једног другачијег "геноцида", овога пута над косметским Албанцима. Ова својеврсна симулација масакра над недужним становништвом послужила је као повод за вишемесечно бомбардовање Србије. "Случај Рачак" постао је синоним за наводне српске злочине над албанским цивилима, али исто тако и синоним за симулакрум своје врсте, будући да се убрзо испоставило да је реч о обичној Вокеровој намештаљци. Ипак, као и у случају Јермена, није било тешко оптужити мали српски народ за злочин који се није догодио. У првом случају, Јерменима је одузета улога жртве, упркос томе што историјски факти говоре другачије. У другом случају, Србима је наметнута улога џелата, упркос раскринкавању симулакрума званог Рачак. Из Бодријарове перспективе, у првом случају дошло је до симулирања одсуства геноцида, иако је он објективно постојао. У другом случају дошло је до симулирања његовог присуства, иако геноцид није постојао.

Турска на један готово фаталистички начин повезује Јермене и Србе. Јерменија скоро цео век није успела да издејствује осуду Турске од стране међународне заједнице за геноцид који је починила над јерменским становништвом. Србија скоро цео век муку мучи с проблемом Космета који је и почео с турским фаворизовањем Албанаца на подручју јужне српске покрајине. Од тог времена, заправо, датира етничко гложење између Срба и Албанаца. Космет је данас постао, у правом смислу те речи, бодријаровски симулакрум – тачка пресека многобројних симулирања стварности. На пример, народ у Србији верује да поседује Космет, иако га фактички не поседује. Политичка елита Србије симулира да има оно што заправо нема. За то време, албански народ верује да не поседује Космет, иако га по свему судећи поседује. Албанско политичко вођство симулира да нема оно што има. САД истрајавају на симулирању мултикултурализма на Космету упркос постојећем монокултурализму албанске националне већине. Уосталом зар и амерички мултикултурализам није једна велика симулација, будући да његову суштину чини бела, англосаксонска и протестантска већина. ЕУ симулира да је реч о албанском захтеву за културном аутономијом, иако је свима јасно да се ради о отвореном захтеву за државном и политичком аутономијом. Другим речима, ЕУ симулира да на Космету цвета грађански тип национализма који укључује друге стране (као рецимо у Каталонији), иако је у ствари на снази етнички тип национализма који првенствено искључује друге стране. И зар уосталом није индикативно то што готово седам милиона Каталонаца не жели претварање своје богате регије у државу, док с друге стране милион и по Албанаца жели претварање неразвијеног Космета у државу. Или је и то симулација?

социолог