ОДКБ као „источни НАТО”

Распад Совјетског Савеза 1991, и осамостаљење његових република, наметнуло је током времена потребу стварања потпуно новог безбедносног система на истоку Старог континента и у делу Азије који је покривала бивша држава. Другим речима, требало је усклади деловање безбедносних структура прилагођених потребама некадашње велике заједничке земље, са новонасталим потребама свих њених бивших чланица – почевши од Русије.

Распад СССР-а није прошао без локалних оружаних сукоба, попут оних у Грузији, Нагорно Карабаху, Молдавији... или потоњих „обојених” револуција у Грузији, Украјини, Киргизији... Све то, као и притисци изван бившег совјетског простора, пре свега убрзано ширење НАТО-а на исток, наметнуло је услове за стварање нове безбедносне структуре, по угледу на НАТО, али окренуте, пре свега, земљама које су више од седам деценија опстајале у заједничким границама.

Тако су 15. маја 1992. Јерменија, Казахстан, Русија, Таџикистан и Узбекистан у Ташкенту потписали Договор о колективној безбедности (ДКБ). Наредне године придружили су им се Азербејџан, Грузија и Белорусија. Договор са важношћу од пет година, и могућношћу продужења, потписан је 20. априла 1994. Пет година касније продужен је, али без учешћа Азербејџана, Грузије и Узбекистана (који се под окриље организације вратио 2006). У мају 2007. генерални секретар ОДКБ Николај Бордјужа најавио је могућност приступа Ирана овој организацији, као прве земље изван некадашњег СССР-а.

У мају 2002. организација добија свој статут и остале неопходне акте и постаје истински међународни чинилац под пуним називом: Организација договора (споразума) о колективној безбедности (ОДКБ). Потписани документи су на снагу ступили 18. септембра 2003, а наредне године Генерална скупштина УН је ОДКБ-у доделила статус сталног посматрача. Почетком 2009, створене су Заједничке снаге за брзо деловање (КСОР) са задатком одбијања могуће војне агресије, за спровођење антитерористичких акција, борбу против међународног криминала, промета наркотицима и помоћ у случају великих природних катастрофа.

(/slika2)Важна чињеница у функционисању ОДКБ-а свакако је то што је ова организација створена од држава које су деценијама биле чланице заједничког Совјетског Савеза,водиле су јединствену безбедносну политику, имале комплементарнеекономије и индустрију, а на војном плану стварале оружане снаге у сагласности са општом потребама такве државе. Такође, традиција заједничке победе над нацистичком Немачком у Великом отаџбинском рату одиграла је своју позитивну улогу у стварању ОДКБ-а.

Трећа важна компонента јесте то што, за разлику од НАТО-а који је формиран у епохи „хладног рата”,а са циљем изградње јаког западног фронта против тадашњег СССР-а, ОДКБ је створен у сасвим другачијим условима, на остацима управо онога против чега је НАТО требало да делује. А то значи и са новим, вредним искуством. Ипак, према речима генералног секретара, могућност сарадње ОДКБ са НАТО-ом није искључена. „Ако се озбиљно бавимо проблемима безбедности, који дотичу друштво уопште, сарадња са Алијансом је неопходна”, изјавио је једном приликом Бордјужа.

Иначе, по структури, ОДКБ се не разликује много од западног војног савеза, што му је и донело назив „источни НАТО”. Највиши орган је Савет колективне безбедности (СКБ) који сачињавају шефови држава чланица. Потом следи Савет министара иностраних послова (СМИД), па Савет министара одбране (СМО) и Комитет секретара савета безбедности (КССБ) као консултативни и извршни орган за питања координације. На челу организације је генерални секретар као највиши административни орган, а ту су и Секретаријат организације и Заједнички штаб ОДКБ.

Слободан Самарџија

-----------------------------------------------------------

За сада без ратних дејстава

У досадашњем деловању ОДКБ, осим повремених заједничких војних вежби, није био уплетен у борбена дејства. У јуну 2010, током сукоба у Киргизији са тамошњом узбечком дијаспором, сазвано је ванредно заседање Комитета секретара савета безбедности са којег је руском председнику Дмитрију Медведеву упућен званичан захтев руководства Киргизије за упућивање снага КСОР-а у ову републику. Захтев није испуњен, што је код појединих чланица, посебно у Белорусији, оцењено као – знак слабости.