Сахрана у Приштини

Деветог маја центром Приштине преко разгласа гласно се чула лака клавирска музика... Славили су Дан Европе. Некада су славили дан победе над фашизмом. Из зграде у самом центру града четири средовечна мушкарца износе ковчег са телом Оливере Јочић, једне од тридесет преосталих житеља Срба у овоме граду. Млади Албанци у групицама, ваљда изненађени, сликају мобилним телефонима. Док се за погребним аутомобилом лагано формира колона коју чине комби Рашко-призренске епархије и четири аутомобила, музика се и даље чује.

Оливера Јочић је свих седамдесет осам година проживела у Приштини. Много је муке и непријатности доживела у протеклих дванаест, али ни једног тренутка није помислила да напусти свој град и гроб свога супруга Аце који је умро уочи бомбардовања. Сестре су је убеђивале, то потврђује и две године млађа сестра Љубица која је из Београда дошла на сахрану. Са аутобуске станице дошла је пешице, а торбе јој је носио и довео је до зграде непознати Албанац. Знала је једино да је Колегијум канторум, некада познати приштински хор, поред сестрине зграде.

Сестру сахрањује и осамдесетдвогодишња Нада која је последњих неколико година неговала и дворила непокретну Оливеру. Жене из Приштине воде две старице и помажу им да прођу кроз густо растиње, бомбама изроване стазе, преко поломљених споменика. Тешко су прошли и мушкарци са ковчегом. Снежана испред поворке носи крст. Милијана и Вера носе цвеће. Њих две су и протеклу ноћ пробделе поред покојнице, такав је обичај. Милијана је својој кући отишла у три после поноћи јер има старе и болесне родитеље. Смрт је констатовала албанска екипа хитне помоћи. Ујутру је долазила и докторка Славица.

 Гроб Јочића налази се некако на крају, издвојено, па ово последње путовање изгледа дуго. И достојанствено је, упркос свему. Дан је леп, бокори јоргована набујали су дивље као и друго зеленило. Свештеник Дарко пошто је одржао опело у стану, предводи поворку од преко двадесеторо људи. Додуше, у мантији је док пева и кади, али на улици, док вози, обичан је млади човек у тренерци. „Тако је боље“, једноставно каже. Илија прислужује. Раку су ископали Албанци. Све је плаћено погребнику и имало је све, од пешкира за мушкарце који носе покојницу, до крста и црнине. Жене су понеле све што треба –од жита и ракије до воде да се оперу руке. Припремиле су софру у стану. Болесна пријатељица, Туркиња, остала је у стану да кућа буде отворена. Комшиница Албанка била је на услузи, а донела је и теглу туршије за послужење.

Врата на стану била су отворена читав дан. Иронично је сећање на протекле дане и године, када би посетиоци морали дуго да звоне и лупају, да гласно кажу ко су, а потом се чује јака реза, једна па друга, потом кључ, један па други и на крају се појави старица.

А стан удобан и уредан. Заустављено време. На зидовима тепете из раних седамдесетих. Гоблени, књиге и хеклане шустикле, мекане фотеље, фотографије и иконе, топао су декор у стану где се ништа није мењало, осим окружења. Улаз, рекло би се, није опран колико зграда постоји. Масна цокла исписана или отпала. Терацо степениште излупано и прљаво. Надстрешница над улазом прекривена кесама и разном амбалажом. Контејнер би се могао напунити.

Када је народ почео да се разилази, остало је неизговорено питање како ће даље живети сама старица Нада.

*Писац из Грачанице