Регионална бајка

Овај текст пишем по повратку из Зрењанина, где је награда за модерни уметнички сензибилитет, названа по занемареном ерудити Тодору Манојловићу, додељена писцу и сликару Милети Продановићу. Награда стиже у време кад Милета слави тридесет година уметничког рада, и након сјајног романа „Ултрамарин” који није добио ниједну од триста књижевних награда.

Свака прича о Новом Саду могла би да почне као регионална бајка о пробијању фронта учмалости. Можда је зрењанинска кандидатура за престоницу културе тек регионална бајка о банатскимветровимакојисупокренулибанатскеветрењаче, алиможда је и важан покушај да се пробије фронтучмалости. Тај пројекат покреће жеља да се распршипредрасудаоуспаваномвојвођанскомграду.

А у Новом Саду није успавана ни едиција „Прва књига” Матице српске, ни часопис „Сцена” који српској драми обезбеђује постојану репутацију и рецепцију у Европи, ни Матичини зборници за књижевност и језик и филологију и лингвистику. У сваки од тих пројеката срећно је уденут по неки Београђанин.

Будућност новосадске културе је покушај писања регионалне бајке: у немогућем троуглу између три Б (Београд–Беч–Будимпешта), Нови Сад би свој идентитет морао да заснује на идеалном балансу три топонима. Уместо тога, прекогранични градови су под трајном идеолошком сумњом, док се од престонице преузима само поза бахатог самозадовољства позната као „београдски шарм” – а то је поза коју неретко замерам свом супругу Београђанину, тренутно трајно насељеном у Новом Саду.

Ако се Новом Саду не допушта да буде оно што јесте, он ће бити оно што може: за почетак, потражиће „б” на које би највише да личи.

*Професорка Универзитета у Новом Саду