МИРОЉУБ ЛАБУС

У време потписивања Римског уговора, на другој страни Европе у једном процепу између две гвоздене завесе, тадашња ФНРЈ је почела да излази из економске кризе и дипломатске изолације. Прошле су сушне године и терор над сељацима и идеолошким противницима, Стаљин је умро и нормализовани су односи са СССР-ом. Земља се спремала за велики историјски пројекат самоуправног социјализма који је требало да буде алтернатива и Западу и Истоку. Запад се није плашио алтернативе, него Истока. Разлози за потписивање Римског уговора нису били само на страни потребе да се помире традиционални непријатељи Немци и Французи после Другог светског рата, него и страх од војне снаге Варшавског пакта.

После педесет година од три историјска пројекта у Европи остао је жив само један – Европска унија.

И овде долазимо до питања шта Европска унија може да научи од нас? Ми знамо шта можемо да научимо од њих, да ли они знају шта могу да науче од нас?

Ако имате државну творевину са више нација, демократија и једнаке шансе за развој сваке нације су нужни, али не и довољни. Мали морају да се посебно помажу. То ЕУ зна. Једнако политичко третирање малих и великих држава, заједно са посебном подршком за мање развијене су њени фундаменти. Утисак једино квари неопрезна прича о "новој" и "старој" Европи.

У нашој историји ми смо имали два уставна уређења – федерацију и конфедерацију. ЕУ је данас једна врста конфедерације. Проста је истина да је свака конфедерације неефикасна и да није трајно решење. Биће занимљиво видети како ће се ствари даље одвијати са усвајањем новог Европског устава и одређивањем спољних граница. Ниједна државна творевина не може да опстане ако не зна своје границе.

Све ово људи у ЕУ знају. Не знам само колико сматрају да је релевантно за њих наше негативно искуство. А да ли позитивно искуство ЕУ може да помогне нама?

Наравно да може да нам помогне, али суштина није у томе. Питање је да ли ми желимо такву помоћ? На речима – да, а у пракси – не. Изгубили смо целу прошлу годину за европске интеграције, а сва је прилика да ћемо изгубити и ову годину. Лака сагласност око принципа за придруживање Европској унији, коју су одмах постигле странке које преговарају о новој влади, сумњива је. Очигледно да је неки трик у питању када знамо да стварне сагласности око сарадње са Хашким трибуналом и око служби безбедности никада није било, нити ће је бити у будућности.

Не бих желео да будем циничан и да кажем да ћемо за следећих педесет година бити у Европској унији, уколико она опстане. Прво, ЕУ ће сасвим сигурно опстати. Тачно је да више нема рата између Немаца и Француза, нити да постоји претња Варшавског пакта. Али је исто тако тачно да у време опште глобализације морају да постоје и глобални играчи. ЕУ то ради у интересу свих својих чланова – великих и малих држава. ЕУ је данас по економској снази равна привреди САД-а, а по броју становника и величини тржишта их чак надмашује. Сувише би било скупо да се таква творевина распадне. И друго, тржиште од седам и по милиона становника – колико нас тренутно има – не види се на светској мапи. Да бисмо опстали морамо да се придружимо природним савезницима. Не верујем да желимо да нестанемо као држава и народ.