У душу, преко неба

Скоро већ деценију и по песник Миљурко Вукадиновић (Сварче код Прокупља, 1953) живи, ради, пева и препевава у Румунији. Као дугогодишњи лектор српског језика и књижевности на Универзитету у Букурешту, Вукадиновић неуморно ради на међусобном упознавању и зближавању књижевности два суседна народа.
Овај песник средње генерације кога памтимо и по томе што је био запажен уредник познате едиције "Пегаз" и делатник покрета клокотризма, превео је до сада на румунски језик чак 45 књига наших и словеначких писаца. Међу њима и великане: Десанку Максимовић, Матију Бећковића, Јустина Поповића... Управо ових дана, у Букурешту се појавила књига изабраних песама Рада Драинца "Бомба на скверу" коју је Вукадиновић приредио и препевао. Наш саговорник је објавио и седам сопствених књига на језику наших суседа, а добитник је и њихове најзначајније књижевне награде – медаље "Еминеску".

• Прво питање се, неизбежно, намеће: како сте се обрели у Румунији и одакле толико интересовање за језик и културу њеног народа?

– Први "кривац" је моја глад за читањем. Још као средњошколац сам гутао књиге, и тако сам, неизбежно, наишао и на румунске писце. У факултетско доба, већ сам друговао са једним кругом наших песника који су имали веома живе контакте са савременим писцима из Румуније. Тако сам упознао Станескуа, Сорескуа, Стојку, Бландијану и многе друге савременике. А онда се догодило да сам, из "политичких разлога", за непослушност, био "награђен" лекторатом у Румунији. Знао сам да ми нема избора: морао сам брзо да заборавим мој руски језик и да учим румунски. Још брже сам почео да преводим, а онда и да сам пишем на том језику. Јер, схватио сам, језик је, уствари, живо памћење светова и њихово упознавање, сретање и зближавање представљају најтрајније људске мостове.

• Ви сте из Драинчевог завичаја, са стиховима у џепу као и он, кренули у свет. Јесте ли задовољни како је одјекнула његова књига међу румунским читаоцима?

– Драинац је, заиста, био моје прво књижевно искуство. Најпре усмено, кроз још веома живе приче о њему у Топлици. А онда и кроз његове књиге. Драинац је још за живота, као непоправљиви авангардиста, био превођен и објављиван по европским часописима. Гле, случајности: у Паризу је њему пријатељ био Тристан Цара, од њега је чак и интервју узео и објавио! Прошло је више од 50 година откад је Изет Сарајлић објавио обимнији превод Драинца. Мој превод на румунски је први већи избор његових песама на страном језику. Предговор је написао Константин Абалуца, један од највећих румунских песника који је и лично боравио у Ракином завичају. Наслов предговора "Једноставно: велики песник" све говори. Књига има 29 најлепших Драинчевих песама, мој поговор и хронологију живота и рада Драинца. Посебну драж дају јој цртежи румунског графичара и песника Василијана Добоша кога су одушевиле песме нашег песника. Кад вам кажем да ће ових дана тамо изаћи и моја антологија српске авангардне поезије, биће вам јасно колики је утисак оставила Драинчева књига.

• Поред представљања најбољих дела наше књижевности румунској књижевној јавности, Ви радите и "обратно". Шта ускоро можемо да очекујемо из савремених дела суседних  писаца?

– Радим на два фронта: преводим читаве књиге, али правим и панорамске преводе и препеве. Међу првима сам нашим читаоцима приближио Еминескуа, румунског живог класика, величине нашег Његоша. Направио сам избор из његових политичких списа и то је први превод политичких погледа овог последњег европског романтичара на било који језик. За то сам добио највеће књижевно признање у овој земљи – медаљу "Еминеску" за 2000. годину. Ових дана у нишкој "Градини" појавиће се у мом избору и препеву песме чак стотину румунских песника, што је, у ствари, допуна мојих превода 17 есејиста и прозних писаца објављених пре десет година. Ми смо одувек били заинтересовани за културу наших североисточних суседа. И обратно, наравно. Светли пример је њихов историчар Николај Јорга, који 1915. године путује кроз ратом опустошену Србију и објављује књигу "Србија у првој години рата", описујући страхоте ратног сукоба и наших балканских усуда. Тачно и пророчки, без дистанце.

Са друге, пак, стране наше Удружење књижевника је предложило Никиту Станескуа за Нобелову награду! То једини страни писац које је ово Удружење предложило за тако велико признање. Неколико румунских писаца већ је ушло у нашу школску лектиру... То показује да мостови између двеју култура не могу да се сруше под теретом зла. И ја се трудим, иако немам румунске корене, да дам скромни допринос том међусобном општењу. Превођење, због тога, видим као топло људско струјање које иде из душе у душу, преко неба.