Мало оболелих, много умрлих?

Одличан чланак о епидемиологији онколошких обољења (Д. Миљуш: ,,Узроци оболевања као у земљама у развоју”, ,,Политика” 29. априла) отвара више питања него што даје одговора, па је неопходно дати неколико објашњења и са клиничког аспекта. Будући да и најшира јавност постаје свесна да малигне болести попримају облик епидемије, мора се поставити питање како наш здравствени систем може одговорити на ситуацију у којој се сваке године открива 33.000 оболелих од рака, а више од 20.000 умире.

У чланку г. Миљуша може се запазити да Србија заузима задовољавајуће 14. место по броју оболелих међу појединим европских земаља. Али по стопи умрлих од свих облика тумора је на трећем месту. Наравно, и лаик би поставио питање како је могућа толика статистичка разлика која Србију из прихватљивог просека оболелих поставља на врх табеле по смртности.

Ови подаци заправо уверљиво показују слабе тачке нашег здравства уопште, а у онкологији посебно.
Стопе оболевања и умирања од рака дојке у Србији су у непрекидном порасту већ неколико деценија. Код три четвртине жена рак дојке се открива у одмаклој фази локалне или раширене болести (супротно многим европским земљама), а према подацима СЗО, наша земља има највеће оболевање од рака грлића материце у Европи. Исто тако, на основу стандардизованих стопа инциденције, у периоду од 1999. до 2008. године, у Србији је забележен пораст у оболевању од рака плућа за 27,4 одсто, док у Европи опада за 8,2 одсто, тако да је Србија у групи земаља Европе са високим стопама оболевања и смртности од рака плућа.

Као што је познато, време је кључни фактор за успех терапије малигних обољења и дужину преживљавања оболелог. И када велика већина оболелих после постављања дијагнозе добије одлуку конзилијума за терапију, шансе за успешно лечење су битно смањење јер је изгубљено превише времена. А онда следе проблеми са започињањем терапије. Широко познат пример је недостатак апарата за зрачење, којих у Србији сада имамо само око 50 одсто од потребног капацитета, што у многим случајевима директно утиче на исход болести. Наравно, поставља се кључно питање како смо дошли у ову ситуацију, после девет година реформисања, 140 милиона евра донација за пројекте унапређења здравственог система из ЕУ и потрошених 15 милијарди евра у јавном здравству?

Мора се констатовати да основни приоритети на које нам све време указују епидемиолошки подаци нису препознати у досадашњој здравственој политици и да је расподела ресурса била упорно неодговарајућа. Јер, примера ради, набавка и инсталирање 14 апарата за зрачење, колико недостаје да би се укинуле листе чекања, не представља ни 0,3 одсто од потрошених 15 милијарди евра, па се не може тражити оправдање у томе да се није имало средстава. Слично је и са бројем постојећих дијагностичких апарата као нпр. мамографа који су недовољни.

С тим што се овде, као и у радиотерапији, проблем компликује због недовољног броја радиолога (радиотерапеута). А то је опет резултат неодговарајуће здравствене политике. Стога се мора констатовати да није било знања или воље, свеједно, за благовремено препознавање битних здравствених приоритета.

Наравно да значајан део превентиве јесте стално указивање грађанима на последице ризичног понашања (пушење, алкохол, исхрана...), али ипак кључ успеха у борби против епидемије малигних обољења је пре свега у рукама нас, здравствених радника. Тим пре што се са другачијом организацијом онколошке службе усклађеном са јавноздравственим приоритетима може постићи неупоредиво више. Јер не треба заборавити, код малигних обољења, најскупље је неуспешно лечење, и у хуманом и у економском погледу.
професор Медицинског факултета у Београду