Ратлук за лечење носталгије

На једној страни познате и скупоцене светске робне марке, а на другој традиционални, старински, ручно рађени, природни производи – вунене лутке, прекривачи, завесе, шешири од памука, лана, кукурузних влакана, народне ношње и опанци, бомбоне и лизалице без додатка хемије, ратлук различитих укуса… То је, укратко, слика изложбе старих заната у шопинг-молу „Делта сити” у којем су и ови производи нашли купце.

Да није оваквих манифестација, мало ко би данас знао шта је, на пример, пустовање вуне.

„То је традиционална техника ваљања вуне у којој она остаје неупредена”, објашњава Младен Ковачев, власник зрењанинске радионице „Арт нова”. Квашењем водом и сапуном, додаје он, добија се вунена тканина коју неки зову филц, а неки чоја. Док показује лутке разних вилењака и других ликова из бајки и цртаних филмова, али и одевне предмете комплетно ручно направљене од чисте вуне, чији је аутор његова супруга Златинка, Ковачев каже да су њих двоје посвећеници који желе да оживе вунене и крпене лутке.

„Родитељи купују деци ’барбике’ савршеног изгледа, што код малишана може да изазове неки комплекс. Зато ми правимо и ружне лутке”, наводи Ковачев. То што материјале углавном увозе из иностранства додатно им поскупљује производњу, па често не могу да наплате реалну цену онога што направе.

Бомбонџија Босиљчић, једина таква радња у Београду, са традицијом од 75 година, сачувала је не само оригиналне рецепте оснивача, већ и ентеријер. Уз лизалице разних облика и воћних укуса, и помало заборављена лицидерска срца, најтраженији је ипак ратлук. За овај слаткиш би се могло рећи да лечи носталгију, јер га Београђани често шаљу рођацима и пријатељима расутим по целом свету да их подсети на крајеве из којих су отишли.  

Млада Катарина Алексић четврта је генерација у породици власника радионице за израду народних ношњи, опанака и сувенира „Кири” из Калуђерице. Није очекивала да ће у окружењу познатих брендова у „Делта ситију” бити заинтересованих за ручно везене, хеклане, ткане сукње, појасеве и прслуке, а највише за опанке који коштају од 2.000 до 3.000 динара.

Иако све теже одолевају конкуренцији индустријске производње, у којој се прави брже и више, занатлије истичу да их традиција и жеља да је сачувају обавезују да истрају.