Раковица: десет пута мање радника

Може ли се зауставити пропадање некадашњег поноса југословенске и београдске моторне индустрије ДМБ-а и са њим целе индустрије у Раковици?

Намеће се питање: ако је запошљавање друго по значају у програму садашње владе како је могуће то остварити ако нестаје индустрија? У раковичким предузећима: ДМБ-у, ИМР-у, Рекорду, Југостроју, Техногасу 1990. године било је петнаест хиљада запослених. Сада их је десет пута мање.

Може ли Београд да се развија без индустрије? Да ли су банкарство, трговина, угоститељство, школство, наука, здравство, медији, комунална предузећа, саобраћај, туризам, култура... довољни да у Београду запосле све способне за рад?

Тајкуни су утицали да се убрза пропадање гиганта металне индустрије поред Топчидерске реке. Идеално грађевинско земљиште, решена инфраструктура, саобраћајнице, водовод и канализација, струја, грејање, све постоји. Број хектара индустријских хала у рачуницама претворен у брзу, сигурну и лаку зараду.

Да ли је економски паметно одрећи се индустријске традиције? Одговор и у овим кризним временима треба да да наука о дугорочном развоју Србије, а не појединци, агенције и транзициона стихија приватизације.

У преговорима са ,,Фијатом” од 1954. године није се могло ни помислити да се у Србији (Југославији) производе аутомобили а не и мотори за аутомобиле. За ту улогу Београд је изградио фабрику у ДМБ-у. Новој фабрици кумовао је градоначелник Београда Бранко Пешић.

У години непосредно пред увођење санкција (западних земаља) из раковичког ,,Двадесет првог маја” извезено је за потребе ,,Фијата” 45.000 аутомобилских мотора. То је најбољи доказ способности, знања и квалитета. Није објашњено зашто се Србија задовољила, уз усхићење појединаца, обнављањем производње аутомобила у Србији (Крагујевац), али без мотора из ДМБ-а.

Да подсетимо, у Раковици се годишње (1989) производило триста хиљада мотора: за аутомобиле ДМБ, а за тракторе ИМР.

Све више се истиче да је за Србију развојна шанса пољопривреда. Зашто би се одрекли производње трактора са искуством од педесет година или малолитражних мотора са сличном перспективом и познатим купцем? Неки учињени потези државе (исплаћене отпремнине) не би требало да превагну на страну тајкуна. Потпуно гашење производње мотора у Раковици произвело би далекосежне негативне последице. Замор или слаб интерес у тражењу стратешког партнера не могу бити изговор. За прелазну оцену сабира се шта је урађено, али и шта није, а могло се.

Да ли ће најава производње петнаест хиљада трактора у Раковици за извоз растужити тајкуне, видећемо. Има и других примера оживљавања некад успешних производних фабрика. Биће их још више ако се унапреди и учини атрактивним школовање за радничка занимања. Као што се морају проналазити и радна места за седамнаест хиљада незапослених Београђана са факултетском дипломом.

Поред производње авионских мотора, ремонта млазних мотора и израде врхунских алата, у ДМБ-у смо правили и виталне делове за тенкове. Богата азијска држава (2011) нуди паре за ремонт. Новостворене државе бивше Југославије показују жељу за удруживањем за тај, и не само за тај посао.

Холдинг систем ДМБ у својим погонима на петнаест хектара, са четрдесет хиљада квадратних метара корисне површине, не загађује животну средину, иако неки упорно протурају неистине о томе.

Држава Србија и град Београд морали би са више упорности, свестране стручне и новчане помоћи да се укључе у решавање судбине раковичке индустрије.

*Радници ,,21. маја” у пензији