Радни и животни век

Пре 200 година просечна дужина људског живота једва је достизала 30 година, а стогодишњака није било, осим у предању и религијској литератури. Данас се у низу земаља процењује да је очекивани животни век новорођених преко 80 година, а да ће више од половине најмлађих, доспелих на свет после 2000. године, дочекати свој стоти рођендан (важна разлика између два показатеља је у томе што је у првом случају реч о просечној вредности, на коју утиче број умрлих у раној младости).

Ни најразвијеније земље још нису спремне да се суоче с најездом својих житеља који прескачу векове. То је несавладив изазов не само за одрживост постојећих фондова здравственог и пензионог осигурања, већ и за целокупно устројство социјалне државе какву познајемо. Кључно је питање како превазићи несразмеру између релативно кратког радног и све дужег животног века.

Разумно звучи сугестија неких стручњака да генерације будућих стогодишњака половину свог живота проводе радећи, а по четвртину прво учећи, па на крају уживајући у плодовима свог рада (систем 25 плус 50 плус 25 година). Као подједнако оправдана намеће се и идеја да се радни век још више растегне, испуњавајући скоро цело одрасло доба човека. Тиме би се старимa живот чинио испуњенијим, сврсисходнијим и материјално обезбеђенијим, а у предности се убраја и околност да задржавање радног места повећава физичку кондицију и благотворно делује на менталне функције.

С друге стране, осим што потенцијално издржавани дуже остају издржаваоци, одлажући тренутак када ће постати бреме друштву, све више се увиђа и њихова корист за радни процес. Радне навике су им дубоко усађене, а искуство чини да су уходанији, смиренији, колегијалнији и више склони поштовању прописа о безбедности на раду. Јасно је да захтеви радног места треба да буду прилагођени узрасту, али у свакој радној средини постоји широк круг послова који могу успешно да се обављају и у поодмаклим годинама.

Оваква перспектива све је реалнија у протестантским, преданом раду традиционално посвећеним срединама, али се као нужност сагледава и у јужноевропским католичким земљама. Насупрот томе, у овом делу света, где гесло „рад је лек” нема прођу, описани сценарио свакако изазива језу. Како на такав културолошки шок може да гледа прпошан и чио средовечан грађанин коме је највећа животна брига да редовно уновчава свој пензиони чек? Мало где другде може да се добије инвалидска пензија на основу лажне дијагнозе већ у тридесетим годинама, па да се наредних деценија, без осећања стида, пуца од здравља и развија амбициозна друштвена активност, а да за такво понашање не само изостане презрење средине, већ да се оно доживљава као социјално прихватљив показатељ успешности. Све док је тако, лоше нам се пише.