Град у винограду

У среду, 8. јуна, везивао сам лозу у винограду на Косовцу, питомом брду испод Цера. Погледам, са запада од Дрине ничу мутни облаци, претећи мумлају. Помислио сам одмах како је прошле године град уништио лозу; опало лишће, грожђе исечено и лежи по земљи. Тужно је било погледати огољен виноград без листа и крупних гроздова. Касније је озеленео, ушао зелен у зиму и лоза је измрзла. Ове године се обнавља, опет је скоро без грожђа.

Нестало је сунца, небо се натмурило, почела потмула па све јача грмљавина. Почеше и крупне капи кише да падају. Однекуд се зачу пуцањ једне противградне ракете, мало после одјекну и други. Киша је постала гушћа, задувао и ветар, па сам се склонио у малену кућицу. Гледам кроз одшкринута врата, понеки грумен леда се котрља по трави. По лименом крову град поче све брже да шобоће, по трави је све гушћи, забелео се и покрива је. Густа киша и град падали су десетак минута, после осу крупнији, а затим само киша, све слабија и ређа.

По стрмом путу низ брдо вода буја као да иде реком. Било ми некако жао винограда. Зар и ове године да страда? Тек је почетак јуна а град је већ 2. јуна тукао делове Липолиста; страдале градинице, јагоде, малине, вишње, руже... житарице. Осећао сам немоћ и некакав горак укус због узалудног труда и рада. Само у винограду треба годишње око тридесетак дана радити.

Питао сам се, зар је држава толико немоћна јер не може да обезбеди противградне ракете, да се заштите усеви... да сељачки рад не буде сваке године узалудан. Сећам се, пре много година Драга Ћурлага је гађао градоносне облаке све док их не отера и истопи. А сада, два пуцња, и готово. Чујемо често: потучен један крај Србије, сутра неки други... штете огромне. Да ли ће неком одговорном пасти на памет, да је на почетку сваке године први од приоритета набавка довољне количине противградних ракета? Бог нам дао плодну земљу, повољну климу, вредне људе... зашто то не умемо да ценимо?

Седим немоћан, гледам како се киша смирује; немам снаге да погледам пропаст коју је град направио по винограду.