Немоћ (пре)велике моћи

У интерпретацијама америчког политичког потреса, како је у медијском и политичком свету означен (не)очекивани препад опозиционих демократа на тврђаве владајућих републиканаца, Сенат и Конгрес, посебно кад је реч о његовом утицају на збивања изван Америке – а у том контексту и код нас, у првом реду на Косово – више се очигледно барата жељама него реалним проценама.

Аналитичари у европским престоницама крајње опрезно, на пример, извлаче далекосежне закључке кад је реч о кључном питању: да ли је посреди рањивост политике једног председника, суочене с "вијетнамским синдромом" у новом, ирачком издању, или је знак рањивости империјалне политике једине супер силе, која историјски и закономерно, као све некадашње империје, у једном часу почиње да показује немоћ и ограничења (пре)велике моћи.

Аргумената за ово прво, рањивост очигледно непопуларног председника, какав је постао на половини другог мандата Џорџ Буш, има много. За наговештај почетка сумрака једне империје, која након окончања хладног рата диктира темпо и често, чак и у односу на своје пријатеље и савезнике, бахато демонстрира самодовољност, премало.

Америка је, наиме, одавно престала да, ако не консултује, оно бар информише (западно)европске партнере, што је, иначе, неизоставно чинила у време биполарног света и равнотеже страха међу блоковима, о својим намерама на светској политичкој сцени.

У тек објављеним мемоарима, бивши немачки канцелар Герхард Шредер експлицитно констатује да Сједињене Државе кад је реч о Европској унији отворено демонстрирају староставни империјални принцип "завади па владај". Било је тако у време Била Клинтона, наставило се у време владавине Џорџа Буша.

Сваки наговештај веће независности и суверености европске фамилије, торпедован је из Вашингтона. Реско се стављало до знања, у свим областима, од војске до трговине, да се то коси са америчким интересима. Шредер је споменуо читаву прегршт конкретних примера илуструјући ту тезу.

Оно што последњих дана чини очигледно малерозни Џорџ Буш, пре су тактички изнуђени потези и трагање за "излазном позицијом" из ирачког кошмара, него радикални стратешки заокрети.

У тој грозничавој потреби да се спаси што се спасти може, бива могуће и оно што се колико до јуче искључивало. Демонстрира се, тако, неочекивано  друкчији приступ старим "паријама" Ирану и Сирији, па у том контексту Бушов европски гласноговорник и саучесник у ирачкој ратној авантури, енглески премијер Тони Блер нуди наједном Техерану "стратешко партнерство".

Буш, пак, опет, не само из билатералних разлога и отопљавања атмосфере у односима са Москвом, великодушно прихвата оно што је готово демонстративно одбио да учини летос на самиту Групе 8, чији је домаћин био Владимир Путин – да аминује пријем Русије у Светску трговинску организацију: бива све очигледније да се без Русије не могу успешно угасити велика жаришта (Блиски исток) и спорови (Иран, Северна Кореја).

И, напокон, наш случај. У помало еуфоричним коментарима лавине која је уздрмала више од једне деценије неприкосновену позицију републиканаца у Сенату и Конгресу, опет су се измешале наше пословичне илузије и реалности. Баратало се доста гласно са уверењем да би та промена могла да се позитивно одрази на наш кључни проблем – питање коначног статуса Косова и Метохије – при чему је, у неким случајевима, прорадила традиционална идеолошка инерција, и заблуда, да нам је левица више склона.

И кад се не би радило о координатама политике, које се суштински и најчешће не мењају с променом администрације и политичке боје, остаје чињеница да је "косовски рат", како се бенигно на Западу означава бомбардовање Југославије 1999, дело тадашње левице на власти. И у Вашингтону (Клинтонове демократе) и у Берлину (Шредерове социјалдемократе).