Бари – Звездин алем камен и усуд

Црвена звезда је и ове године обележила годишњицу победе у Барију. То је највећи успех нашег фудбала, јер као противтег нема шта да му се стави: злато из Рима 1960. нам је драго, али на олимпијским играма никада нису учествовале најјаче репрезентације. Два друга места на европским првенствима (1960. у Паризу и 1968. у Риму), као ни треће (1930. у Монтевидеу) и четврто (1962. у Сантијагу) на светским првенствима не могу да се упореде са Звездиним подвигом, јер прво место је – прво место.

Тај победоносни поход кроз Европу 1991. је алем камен Црвене звезде. Последњих година, у најцрње доба од када зна за себе, њу одржава сећање на Бари. Без њега је она обичан клуб, јер домаће титуле имају и други, а то што их има више од њих и није толико битно. Као што то што има само једну титулу првака Европе није сметња да се сврстава уз оне који их имају много више.

Освојен Куп шампиона је, дакле, издиже изнад осталих наших клубова, не даје јој да се помири са садашњим скромним учинком. За навијаче, поготово оне млађе, много је примамљиво: „Ми смо били шампиони Европе”. То има утицаја и приликом опредељивања за који ће клуб да се навија.

Међутим, Бари је и Звездин усуд. Што више маше њиме као својом заставом руке су јој све заузетије за остале послове. И што од оних који су покорили Европу Црвена звезда ствара све већи мит није тешко замислити како то утиче на њихове наследнике. Какво може да буде самопоуздање садашњих њених првотимаца кад се, свесно или подсвесно, упореде са Савићевићем, Просинечким, Панчевом, Белодедићем, Југовићем?

Црвена звезда је имала велике тимове и пре 1991. (полуфиналисти Купа европских шампиона 1957. и 1971), а било је и сезона када је заостајала за такмацима у Југославији. Али, циљ јој је одувек био да буде првак Европе и по томе се разликовала од свих југословенских клубова. Док је за остале био успех да се „пробију” у Европу, за Црвену звезду је био неуспех ако не „презими” у тој Европи.

Саградила је и стадион не само готово двоструко већи од до тада највећих у држави (стадион ЈНА и Максимир), него и један од ретких на континенту за сто хиљада гледалаца. Такав стадион има сврху ако се на њему играју велике утакмице. И самим тим колико пута напуне такав стадион Звездини фудбалери су сами себе оцењивали и показивали да ли су дорасли да носе њен дрес.

Данас Црвена звезда толико гледа у своју прошлост да практично живи од ње. Тако је некада Партизанов одговор на све био: „Ми смо играли у финалу Купа шампиона”. „

„Црвено-бели” су потпуно спустили дурбин и троше се на бескорисне расправе да ли је био пенал или офсајд, уз кога су савез и поједини клубови... Бескорисне, јер ће Звезда опет бити шампион. Ове сезоне, или оне наредне, или мало касније, али биће. И шта онда?

Уместо да тај тренутак дочека спремна као некада кад није било тима на свету пред којим би се поклонила, а камоли уклонила, она ће, вероватно, уживати у томе што је поново првак државе. Нека искористи Лигу Европе као што је користила Куп освајача купова (полуфиналиста 1975) или Куп Уефе (финалиста 1979) да се њени тимови кале и нека себе мери оним аршином којим је то некад и чинила – учинком у Европи.

Звучи нестварно да се говори о освајању Лиге шампиона, али било је нестварно и да се говори о освајању Купа шампиона. И то не мора одмах да се оствари, не мора ни у догледно време, а ништа не мења ни ако се тако нешто никада не догоди. Међутим, све је другачије кад се то постави као циљ.

Пример је Ватерполо клуб Партизан. Тридесет пет година је сањао седму титулу европског првака. Било је сезона када је трофеј био надомак руке, рецимо када су играли садашњи председник клуба Шоштар и садашњи тренер Милановић, а било је и година када је и првенство државе било недостижно (епоха Бечеја, па Јадрана из Херцег-Новог), али „црно-бели” су увек истицали да против сваког противника иду на победу и увек постављали себи циљ да се врате на европски трон (они су и први освајачи Купа шампиона).

Можда некоме поређење фудбала и ватерпола изгледа неумесно. То је тачно до, рецимо, четвртфинала. У ватерполу је неупоредиво лакше, него у фудбалу, да се уђе међу осам најбољих у Европи, али је исто толико тешко да се постане европски првак.

Замислите да Црвена звезда у фудбалу треба само да победи Барселону и биће шампион Европе. Зар је то лако? И да никога није морао да савлада до финала Партизан је за круну играо против Про Река, а он је у ватерполу моћан колико Барселона и Реал заједно у фудбалу. 

Да Ватерполо клуб Партизан сада није успео код њега се ништа не би променило. Као што се ни после тријумфа у Риму ништа неће променити – увек му је циљ да буде првак Европе.

На крају, један пример који је можда ближи овом Звездином фудбалском. Кошаркаши Партизана су годину после фудбалера „црвено-белих” освојили Куп шампиона. То чудо у Истанбулу 1992. и Ђорђевићева победоносна „тројка” су оно чиме се Кошаркашки клуб Партизан дичи и дичиће се, али није остао да живи у том времену.

Није оптеретио себе и своје нове генерације славном прошлошћу, не живи од старе славе, него се окренуо новим победама. И кошаркаши „црно-белих”, после такође тешких година, не врте стару, изгребану плочу „У Стамболу на Босфору”, него, ево, сваке године избацују и нове хитове.