Шестић је играо као Меси

 Извештај с првенствене утакмице Црвена звезда – Жељезничар (3:1) чувени уредник Спортске рубрике „Политике” Раде Станојевић, који се у својој новинарској каријери, започетој 1949, нагледао и великих утакмица и великих фудбалера, овако је започео:

„То један играч одавно није доживео у Београду: када је у претпоследњем минуту првог полувремена лопта завршила у мрежи сарајевског Жељезничара, одјекнуо је аплауз. Али, не уобичајени, као после сваког другог гола домаћег тима. Људи су пљескали, пљескали, нису престајали, играчи су се враћали ка центру, публика је још аплаудирала, нико се ни у новинарској ложи није стидео да да одушка своме задовољству, и то је трајало, трајало... Фудбалери Црвене звезде грлили су свог капитена Милоша Шестића. Не само зато што је повисио на 2:0, већ у усхићењу што је направио бравурозну акцију, каква одавно није виђена не само у нашем главном граду, већ ни на екранима у емисијама из иностранства када се приказују најлепши голови са стадиона широм Европе”

(„Политика”, 29. октобар 1984).

А због чега је Шестић то заслужио? У наставку извештаја пише:

„Ево, како се све збило. Жељезничар је извео ударац са угла, али је лопта одмах избачена из казненог простора Црвене звезде. Прихватио ју је Милош Шестић и почео своју акцију ту, нешто испред шеснаестерца свога тима. Лопту је водио лако. Испрва није имао препреке, а када му се на средини терена испречио Ћурић – варком га је принудио да изгуби равнотежу и падне, а он сам наставио је даље. Већ се био приближио казненом простору сарајевског тима, када су му се приближили Чилић и Комшић, али и њих је „сломио”, дошао готово до попречне аут-линије, измамио голмана Шкрбу лажним наговештајем да ће центрирати, а онда, искоса, из необично тешке позиције, послао је лопту у мрежу”.

Није то био једини тренутак надахнућа у Шестићевој каријери. Као ветеран довео је Војводину до неочекиване титуле првака државе 1989. Ево потврде кроз опис који је дао наш тадашњи дописник из Новог Сада Владимир Вујин с утакмице Војводина – Слобода (4:2):

„Као и на многим претходним мечевима и данас је прва перјаница Војводине био њен капитен Милош Шестић. Он је имао свој шоу, а његови погоци су права ремек-дела фудбалског мајстора. Оба пута популарни Шеле је скоро све сам урадио. Најпре после брзог изједначења гостију, узео је лопту скоро на половини терена и као од шале прелазио једног за другим играче Слободе да би искоса неодбрањивим ударцем савладао Пешталића. Коначан резултат поставио је на несвакидашњи начин – добио је лопту од Миловца, а онда на самој ивици терена, спретно преварио голмана Слободе и ушетао се у небрањену мрежу уз овације одушевљених навијача” („Политика”, 1. јун 1989).

Сврха овог подсећања није величање Милоша Шестића, него указивање на наше слепило – често не видимо колико је драгоцено оно што имамо. У ономе што је наведено уместо Шестић читајте Меси и све ће бити на свом месту.

Овакве Шестићеве акције су биле искакање из крутих шема које су наши тренери преузели од оних из високопрофесионализованих лига. Схватане су као непотребно солирање, самоистицање, неозбиљност... И није чудо што је прву извео у последњој полусезони у Црвеној звезди, а другу као повратник у наш фудбал чему, вероватно, и може да захвали што му је тренер Војводине Љупко Петровић дао слободу у игри какву данас има Меси.

И код једног и код другог дриблинзи су нерационални. Крену с лоптом и ни бог свети не зна како ће то да се заврши: непредвидљиво мењају правац у пуном трку, лопта се одбија и стално им се враћа, кад изгледа да су је изгубили, они је некако ишчепркају и провуку се с њом тамо где ни игла не би могла да се провуче.

Барселона тражи од Месија и његових саиграча такву игру и на томе заснива своју надмоћ која се најбоље показала у финалу Лиге шампиона. Манчестер јунајтед би сваког другог разбио у парампарчад, али је против чигри из Барселоне био немоћан и, како је утакмица одмицала, његови играчи су се све више мирили с тим.

Разуме се, ово не значи да између Шестић и Меси треба да стоји знак једнакости. Али, много пре славног Аргентинца имали смо таквог играча, а вероватно га имамо и данас, само ко зна у којој се нашој лиги он поиграва с лоптом и противницима. Кад бисмо тражили Чавија и Инијесту и њих бисмо сигурно нашли, можда и на неком сеоском игралишту. Али, ми не тражимо оригинале.

Меси није чудотворац, он не може ништа у другачијем систему игре. На прошлогодишњем светском првенству је требало да буде ас над асовима, а није се ни видео. Шестић је мало играо на светском првенству, али они који се сећају наше утакмице против Хондураса у Шпанији 1982. сигурно деле мишљење Радета Станојевића изнесено у коментару с те утакмице:

„Милош Шестић играо је мало, али дао је много. Његови дриблинзи, које је извео пре него што је био фаулиран у бековском простору изнудивши на тај начин пенал, толико су били збунили играче противничког тима да су се успаничили и одлучили да га сруше. Ако останемо на светском првенству, у тиму треба да остане и Милош Шестић” („Политика”, 26. јун 1982).

На жалост, нисмо остали на светском првенству (победили смо с 1:0, а требало нам је 2:0). А још је жалосније што нам то није био наук да створимо сопствени стил игре, него и дан-данас копирамо фудбалску моду.

Иван Цветковић