Завера без завере

Крајње је невероватно нагађање да је у Немачкој генетском манипулацијом стваран микробни „франкенштајн”, наглашава чувени епидемиолог проф. др Зоран Радовановић, чији је научни животопис крцат међународним признањима и гостовањима на више домаћих и иностраних универзитета.

Данас је саветник Универзитета Харвард (САД) за испитивање народног здравља на Блиском истоку. Редовно је предавао епидемиологију у Београду и Кувајту. Објавио је око 300 научно-стручних радова, укључујући тридесетак монографија. Написао је и/или уредио све овдашње последипломске и готово све додипломске уџбенике из своје области.

Да ли је бактерија у Немачкој изишла из лабораторије – хотимице или нехотимице?

Увек се у оваквим приликама потегне теорија завере. Тако је објашњавана појава сиде (мада у то време нису постојале технолошке могућности да се „направи” вирус), па и недавна пандемија новог грипа. Истина је да су неке епидемије настале намерним расејавањем узрочника, као видом биолошког рата, а долазило је и до случајних, али кобних несвесних пропуста у чувању микроорганизама у лабораторији. Примера ради, последња жртва великих богиња у свету била је фотографкиња у Бирмингему смештена на спрату изнад лабораторије из које је „побегао” вирус (због тога је вирусолог извршио самоубиство).

Међутим, крајње је невероватно нагађање да је у Немачкој генетском манипулацијом стваран микробни „франкенштајн”. Штете које човек немаром наноси себи и другима много су чешће, па и погубније, од планираних или непланираних инцидената потеклих из научних (или паранаучних) установа.

Зна ли се, напокон, какве је промене претрпела? Шта ју је то учинило толико смртоносном?

Сликовито, мада крајње поједностављено, могло би се рећи да је она жртва (зависно од угла посматрања, плодоуживалац) свог промискуитета. Када се нађе у близини других бактерија, ешерихија спремно (и могло би се рећи податно) ступа с ближњима у непосредан физички додир, преузимајући њихову наследну супстанцију путем механизма познатог као побочна (хоризонтална) размена гена. Резултат ове „пролазне везе” представља појава варијетета с новим особинама. Сада то више нису за човека корисне, већ патогене клице које се деле у шест великих група према основном ефекту који изазивају (хеморагичне, инвазивне, токсигене итд.). Хеморагични облик своју појаву дугује „грешној љубави” ешерихије са узрочником најопаснијег облика дизентерије (срдобоље). Новонастали „мали монструм” приања уз зид црева и лучи отров познат као шига-токсин, по имену Јапанца који је открио изазиваче дизентерије.

За актуелно епидемиолошко стање одговорна је ретка варијанта која се означава као О104:Х4, а представља комбинацију хеморагичног и тзв. агрегативног облика ешерихије. Сличан хибрид, припадник једног другог типа (0111:Х2), изазвао је у блиској прошлости мању епидемију међу децом у Француској.Епидемија која хара северном Немачком (97 одсто од скоро 3.500 оболелих су житељи те земље) слови за најпогубнију морију изазвану ешерихијом, и то не само због три туцета умрлих, већ и због близу хиљаду грађана којима су отказали бубрези и знатног броја оболелих с масовним распадањем црвених крвних зрнаца и оштећењем ситних артерија које, када погоди мозак, може да се испољи клиничком сликом и последицама сличним класичном шлогу.

Како се отргла контроли – из немара или нечег другог?

Ефикасна противепидемијска служба мора да има, као и у војсци, прецизно утврђене линије командовања и промптног обавештавања. У Немачкој је административним јединицама дата превелика самосталност одлучивања, тако да је затајила и иначе лабава вертикална повезаност. Епидемија је почела 2. маја, а више инстанце су о њој обавештене са око три седмице закашњења. Сада се у Немачкој журно преиспитује досадашња противепидемијска пракса.

Еволуирају ли бактерије или само мутирају? Сећате ли таквих случајева одраније?

Као сва жива бића, бактерије одликују и еволуционе и мутационе промене. Политичким речником казано, мутација је „револуционарним путем” временски згуснуто убрзање (или скретање) еволуционог процеса.Општа је истина да су једино промене сталне. Узрочници болести се мењају, чак и током једне епидемије. Најочигледнији пример је развој отпорности клица према лековима. С тим у вези, ваља истаћи да је врло штетно борити се антибиотицима против ешерихије. Разлог томе је што и бактерије имају своје паразите (зову се бактериофаги или ждерачи бактерија), који тада стимулишу лучење токсина, па болесник има многоструко већи ризик од затајивања бубрега.

Зашто су толико погибељне за човека?

Када би одговор давале бактерије, признале би да им човек служи само као подлога за одржавање и размножавање, а да их његова судбина, мимо тога, уопште не занима. Њихов интерес је да опстану и да расејавањем обезбеде будућност потомству: свој циљ ефикасније остварују уколико, када су у цревима, изазивају пролив, ако се нађу на слузници дисајних органа – кијање и кашаљ. При томе је целисходније да буду што мање агресивне, јер смрт домаћина обично представља и њихов крај (угинула животиња, рецимо, бива поливена кречом и закопана).

Бурна реакција домаћина на присуство бактерије често је резултат њене лоше прилагођености на услове паразитизма. То су обично новонастале заразе које временом (а у питању могу да буду столећа) постају све блаже, јер већу шансу да буду одабрани природном селекцијом имају „питомији” сојеви, чије би гесло могло да се сажме у поруку: „Нека је добро и мени и другима”. Илустративан пример је дизентерија, данас скоро по правилу изазвана најмање опасним типовима, са клиничком сликом која се не разликује од обичног тровања храном, док су, бар у развијеном свету, потиснути класични, по живот опасни типови узрочника ове заразе.

Подсетимо да је лепра (губа) у средњем веку имала изразито буран ток, а да је временом постала мало заразна и дуготрајна болест са симптомима и знацима који се споро јављају и развијају деценијама. И сифилис је пре пола миленијума, када је унет из Новог света, изазивао панику, протичући као акутно и често фатално обољење. Обе ове болести сада се ниско котирају на листи приоритета здравствене службе.

Које су најпоузданије мере заштите? Колико су делотворне?

Мере су познате и ефикасне, а невоље проистичу из њихове недоследне примене. Позната је анегдота о западњаку који није могао да се начуди како људи у овом делу света успевају да зид користе као тоалетни папир.

Постоји ли „коначно решење”: онемогућавање сваке врсте сличних напасти?

Многи „усрећитељи човечанства” трагали су за „коначним решењима” прогонећи вештице или идеолошке непријатеље, понављано се уверавајући у илузорност својих подухвата. На глобалном плану нема коначних решења, као што нема ни краја историје, бар у смислу како је данас схватамо. Међутим, искуство са искорењивањем великих богиња, прве болести нестале с лица земље захваљујући осмишљеном напору људи, показује да су могући мали помаци. Микроорганизми се стално мењају и усавршавају, јављају се нови и опаснији, а на нама је да им својом домишљатошћу парирамо.

На шта би личио земаљски живот без бактерија? Да ли је, уопште, могућ?

Није ни могућ, ни пожељан. Сама та мисао је јеретичка с еколошке и еволуционе тачке гледишта.

Станко Стојиљковић

-----------------------------------------------------------

Јесу ли бактерије најсмртоноснија природна претња, изузмемо ли космичке недаће?

Оставимо ли по страни опасности из космоса и сеизмичке појаве на нашој планети, на које не можемо да утичемо, суочавамо се с претњама проистеклим из блиског окружења, али и из нашег сопственог понашања. Од бактерија су опаснији вируси јер су, као једноставнији структури, подложнији променама и прилагођавању. Зато их је познати нобеловац означио као највећу опасност за опстанак човека на Земљи. Ипак, људи сами себи могу да буду највећи непријатељи. Није само у питању могући сукоб цивилизација, већ пре свега однос према животној средини. Људи се саможивим понашањем оглушују о принцип одрживости (дефинисаним као коришћење природних богатстава на начин да се не угрозе потребе будућих генерација). Та кратковидост ће нам се осветити у врло предвидивој будућности.