Фаустовске тежње

Настала према тексту Дарка Лукића, "Tesla Electric Company" редитеља Томажа Пандура је врло естетизована, прецизна, формално перфектна, вишејезична представа која се у првом плану бави проблемом фаустовских тежњи ка превазилажењу граница људског искуства. Представа приказује фрагменте из живота Николе Тесле, временски и просторно дисконтинуирано, фокусирајући се на чињеницу трагичности живота једне апартне особе.

Николу Теслу игра више глумаца, чиме се јасно истичу различити аспекти његове комплексне индивидуалности. Ливио Бадурина га игра у највећем делу представе, изузетно експресивно; глумац психолошки разрађено обликује његову растрзаност, као последицу разарајућег страха пред бројним искушењима. Тесла се у интерпретацији овог глумца константно креће између искреног, скоро инфантилног усхићења због могућности померања граница људског сазнања, и једног застрашујућег очаја, због искушења које та индивидуалност подразумева. Инсистирање на приказивању ових слабости и исцрпљујућих недоумица, његова достигнућа чини реалнијим, опипљивијим, вреднијим. У једном тренутку представе се наводи разговор између Фауста и Мефистофелеса, чиме се Теслин живот доводи и у један општији, митски контекст.

Христина Поповић-Мијин изузетно сугестивно игра неколико женских ликова, при чему се издваја изванредно сензуално обликовање Теслине пријатељице Кетрин Џонсон. У сцени која говори о Тесли – љубавнику, глумица наизменично игра наратора и Џонсонову, као есенцијализовани Ерос, при чему то смењивање улога битно интензивира драмско дејство приказа. Остали ликови, на пример група новинара, која неколико пута опседа научника, приказани су стилизовано, као груби, безлични лешинари, чиме се још више наглашава Теслина хронична усамљеност и карактеристична антрополошка несигурност.

Централни део сцене заузима пар полукружних, клизних плоча, које образују некакав ваљак, унутар и изван којег се одвија радња. Ово сценографско решење је вишефункционално: подсећа на Теслине изуме (ротирајуће магнетно поље), визуелно је атрактивно, а може имати и метафоричко значење, у погледу проблематизације односа између научниковог унутрашњег и спољашњег света. Визуелни ниво представе је импресиван, монохроматски елегантан, базиран на ефектним, симболичним контрастима између светла и таме (сценографија Нумен, костимографија Сашо Радовић). Посебно важну функцију у грађењу поетског нивоа представе има музика групе "Silence". Магичне, меланхоличне, минималистичке поп-песме, које изводе пијаниста Примож Хладник и певач заиста маркантног вокала Борис Бенко, узбудљиво материјализују осећања усамљености и болне изгубљености која дефинишу представу. Пошто је веома доминантна, музика не представља илустрацију радње, већ на специфичан начин формира саму суштину представе.

Захваљујући промишљеној и суптилној прецизности, представа ни у једном тренутку није патетична, што је важно напоменути, јер се у третману опште важних тема, као што су пролазност, смрт, вечност, страх, љубав... лако и често пропадне на поље стереотипног и баналног приказа. Представи се можда може замерити због оскудности њеног значењског плана, можда јој недостаје озбиљнија анализа бројних тема које се иницирају; проблеми се овде постављају, али се одговори не траже; ова врста фрагментарног представљања догађаја нема могућност да продуби драму и индукује катарзу у аристотеловском смислу. Но, то се ипак не може дефинисати као мана представе "Tesla Electric Company", јер је њен смисао у сасвим другом домену, дакле у дискретној перфекцији форме и једној несвакидашње рафинираној, кристализованој емоционалности.