Личностима против листа

На самом почетку изборне кампање три водеће странке у Србији су саопштиле своје кандидате за будућег премијера: СРС Томислава Николића, ДСС Војислава Коштуницу и ДС Ружицу Ђинђић (мада је ова последња кандидатура накнадно доведена у питање).

Зашто се изашло тако рано с именима кандидата за премијера? Мислим да је то укупна реакција на незадовољство грађана због крајње посредног карактера пропорционалних избора у којима страначка руководства аутономно одлучују о томе ко ће од предложених имена постати посланик. Јер, до сада се дешавало да неки кандидати који су били на посланичким листама, и на које се чак фокусирала кампања, једноставно нису добијали мандат. Зато се сад на старту изборне кампање јавља потреба за њеном персонализацијом. Истицање кандидата водећих странака за премијерско место део је ових настојања.

Незадовољство грађана изјашњавањем за кандидатске листе довело је до фокусирања личности и кључних актера. Тим пре што највећи део бирача код нас нису "партијски верници" који се опредељују за страначке програме него они који се изјашњавају полазећи од поверења које имају у поједине политичаре. Зато се процењује да истицање челних личности може да помогне порасту рејтинга странке чак за неколико индексних поена. Заинтересованост гласача за страначку листу могу да подстакну и личности према којима већу наклоност показују одређени друштвени слојеви и групе. Такав је случај са кандидатуром Ружице Ђинђић, која може да привуче део женског бирачког тела, а и поштоваоце политике Зорана Ђинђића.

Странке настоје и да што пре предају своје кандидатске листе, што се такође доводи у везу са жељом партија да персонализују изборне кандидатуре. Јер, на основу листе ипак се види које су личности "заштитни знак" странке у кампањи. Важно је и да странке имају на својим листама један број нестраначких личности и представника јавног живота и културе. Сматра се да овакве личности могу да привуку један број гласача код којих политика и политичари немају велики кредибилитет.

Поготово што истраживања показују да од око четири милион бирача који ће евентуално изаћи на изборе – тек два милиона чине "партијски верници". Дакле, само трећина укупног бирачког тела данас зна за кога ће гласати на јануарским парламентарним изборима. Зато се странке ослањају и на личности које имају ауторитет изван круга професионалне политике. Јер, према истраживањима, мање од трећине грађана Србије има поверење у странке и парламент.

Кандидатура Војислава Коштунице за премијера, иначе, показује да се унутар "демократског блока" рачуна с тим да ће водеће функције бити расподељене између водећих партија. Порука је следећа: ако нека странка хоће председничко место, онда она не може да очекује и премијерско. С друге стране, ако ДСС као друга по снази странка унутар "демократског блока", добије премијерско место, онда ДС-у преостају кључни министарски ресори.

Тако се још једном показује да су коалициони преговори, у ствари – ценкање на основу процене о реалном утицају. У том смислу је занимљиво истицање Коштунице као кандидата ДСС за место премијера. Овом кандидатуром вероватно се даје до знања да ДСС неће имати свог представника на изборима за председника Србије.

С друге стране, истицањем Ружице Ђинђић као прве на листи, па чак и као кандидата за премијера, Демократска странка може да привуче женски део бирача, али и све оне који би да гласају за настављача политике покојног Зорана Ђинђића. Демократе овим потезом стављају у доста незгодну позицију ЛДП Чедомира Јовановића, али и неке струје унутар самог ДС-а које нису претерано наклоњене Борису Тадићу.

Странке ће, у сваком случају, морати да играју отворених карата, јер су апстиненција и неповерење грађана у политичаре доспели до забрињавајућег нивоа.