Љубитељи нижег цензуса

Много волимо да учествујемо. Дођемо на стадион да гледамо, али смо онда незадовољни што само гледамо, па постајемо "дванаести играч". Хтели би да играмо, "да помогнемо нашима", утрчавамо на терен или се обрачунавамо са њиховим "дванаестим играчем". Просто речено, не умемо да гледамо. Некако је слично и у политици: или нас уопште не интересује, а ако нас пак интересује, онда би сви некако да будемо главни играчи. Чим је допуштено, направисмо неколико стотина странака. Тако смо постали једна од оних ретких земаља у којој може да се каже "Два човека, три странке"!

Велики играчи не трпе конкуренцију и настоје да је елиминишу кад год је могуће. Зато је и усвојен висок цензус. Велики су се лако око тога договорили. И уопште, веома је занимљиво како се наше три највеће странке лако договоре око свега што је искључиво у њиховом интересу. Око овог цензуса велике су подржали они маломислећи истраживачи који су убеђени да оно што важи у Риму важи и у Доњој Прћиловици, као и доста оних чауш аналитичара који настоје сваким својим чином да погоде мисли и жеље својих менталних господара. Тако им и овога пута чине лошу услугу.

Постојећи изборни цензус је превелик, иде на штету малих странака, а не одговара ни демократији, ни великим странкама. Политички је боље да су мале странке у парламенту, а не "на улици" (поготово оне радикалне, ратоборне). У парламенту постоје правила, а на "улици" је све друкчије! Зар није демократичније да интереси и вредности десетине хиљада грађана буду представљени у парламенту, а не на улици или где већ.

Најзад, не стоји ни круцијални аргумент љубитеља високог изборног прага, да та висина смањује број политичких странака. Можда је то тако у неком рационалнијем свету. У нас странке трају све док их не забораве или где затуре и они који су их основали, а оне чак и тада постоје у неком тамо Регистру. Додуше, треба признати да наизглед висок цензус доводи до смањења броја странака заступљених у парламенту. Само наизглед, јер наша политичка пракса и то демантује. Кешају се "мали" на "велики трамвај", а кад прођу парламентарна врата, опет они заиграју своју игру. Али и томе се стаје на реп. Посланици, по сада усвојеном уставу, су партијски а не народни, скупштина је партијска а не народна.

Шта могу да ураде мале странке у условима лошим за преживљавање? Склапање политичких савеза, тј. прављење коалиција је најрационалнија одлука, али ни то не може свако. Изгледније су неке друге опције, па тако мале странке могу да нестану (да се расформирају, да замру, да се преименују или направе нову странку, да престану да се баве политиком, да се појединачно пришљамче великима, да појединачно искористе партијске везе...); да се утопе у велике; да постану невладина организација или шта већ; да таворе, уз наду и чекање "прилике"...

Међу малим странкама треба разликовати оне које су "премале" и оне које су "мале", а које се саме или у коалицији, врте се око цензуса и ту негде око 150.000 гласова. Фактички, овде и није реч о малим странкама, поготово када су оне социјално и програмски утемељене. То јест, када привлаче тачно одређене социјалне групе, заступају тачно одређене интересе и имају дефинисану, препознатљиву, хомогену идеолошку оријентацију. Па чак и изван ове аргументације. Треба, на пример, бити беспоштедни крајњи политички утилитарист па тврдити како је добро да странке као што су СПО, Грађански савез, Г17 плус, Либерално-демократска партија или Чанкови лигаши – остану изван парламента. Ове странке имају шта да кажу и имају оне у чије име треба нешто да кажу. Са цензусом од три одсто оне би то могле да чине у парламенту, овако имају шансе (пре свега кроз коалиције) да прескоче праг, али и да се саплету или буду саплетене!

С друге стране, од стотина оних заиста малих а често и у сваком погледу минорних странака, од којих ће сигурно неколицина да се појави на изборним листама, нити шта треба тражити, нити шта очекивати. Њихова сврха је да буду Бабарога-аргумент за оне који тврде како имамо премного странака и како би у парламенту био хаос ако би, на пример, за све важио тзв. природни цензус. Што би било страшно ако би једно посланичко место имала свака странка која успе да добије 15.000 гласова (кажимо да је то нека природна граница). Па имали би у Парламенту 12 или 13, а не осам или девет, колико ћемо их сада имати, на овакав или онакав начин (коалиције, "кешања").

Најгора је варијанта она која се могла чути: Па добро знамо да они неће проћи цензус али они имају људе, кадрове. Они су заслужни, они су пре 5. октобра, они су после 5. октобра… Покојни премијер је уважио све те заслуге и све те заслужне и више него што је требало. Само су му висили о врату, отежавали и обичан ход напред, а камоли онај потребни убрзани и жељени. Па доста је! Доста је "солунаша", "првобораца" и сличних прошлих авангардиста. Демократија потражује нешто друго.

Може се рећи да су мале странке "заслужиле" то што им се сада дешава. Мала странка која није могла да прескочи изборни праг, ни да нађе младожењу који ће је пренети преко прага, а пре тога није успела да се избори за снижење цензуса, тиме је само "доказала" да није у стању да се квалификује за "парламентарну игру". Таква странка је онда део ванпарламентарне опозиције и њој преостају само ванпарламентарни облици политичког активитета. Ако неко није показао способност као политичар да се квалификује за парламент, не може се очекивати да након тога учествује у извршној власти – као политичар. Друга је ствар са експертима који по експертској линији улазе у власт. Али, залагање да се неуспешни политичари нађу у извршној власти је рецидив оног старог правила из претходног система – "лош рад гарантује каријеру".

Ако светом Георгију убију аждаху, с ким ће да се бори, како ће да докаже своју светост. Не дај боже да је крвожедан. Зато, не узимајте малим странкама политику, а ни њихове лидере у власт! Опасно је и једно и друго.