Страни инвеститори против државе Србије

Пре него што су помоћ затражили куцајући на врата Европске комисије у Бриселу, зато што су сматрали да су њихови интереси, као инвеститора у Србији, угрожени, поједини улагачи из Европе покушали су и на домаћем терену да заштите своја власничка права. Јер, за поједине од 24 случаја приватизације које се спомињу у писму које је прошле недеље администрација из Брисела послала Београду, поступци се већ воде пред овдашњим судовима.

Тако је, на пример, луксембуршки инвестициони фонд Бриф, 2009. године поднео кривичну пријаву неколико државних званичника због сумње да су, као организована група, „прибавили корист приватној компанији Лука Београд”. Бриф је тада тужио Милана Бека, бизнисмена, Драгана Ђиласа, градоначелника, Милана Вуковића, градског секретара за урбанизам , Наталију Стојановић, помоћника градског секретара за урбанизам, Небојшу Новаковића, начелника одељења за управно-правне послове, Милана Перовића, председника УО Дирекције за грађевинско земљиште и Мају Левајац, начелника одељења за имовинско правне односе у општини Палилула. Све је почело још 2004. године када је Бриф на лицитацији добио право закупа 15 хектара земљишта испод Панчевачког моста, на потезу ка Ади Хуји. Намера им је била да уложе 85 милиона евра, али се, након продаје Луке Београд 2005. године, њихов план изјаловио.

Ово није једини случај да су се интереси инвеститора у земљиште сударили са интересима власника Луке Београд. Тако је крајем 2005. године Агенција за приватизацији продала 52 одсто „Технохемије”, која је, иначе, близу „Луке”, инвеститору Ристи Гојковићу из Велике Британије. Три године након што су надлежни утврдили да је купац инвестирао у складу са уговором, агенција је (новембра 2008. године) раскинула уговор са инвеститором. Пре нешто више од пола године Ристо Гојковић поднео је Првом основном тужилаштву кривичну пријаву против Владислава Цветковића, директора Агенције за приватизацију, због сумње да је злоупотребио службени положај. Неколико месеци раније Гојковић је табак пресавио и против Весне Џинић, бивше директорке Агенције за приватизацију, али и запослених у Центру за контролу ове агенције.

И немачки „Вац” је, након што није успео да преузме „Новости”, заштиту својих права затражио у Бриселу. Међутим, у овом случају кривични поступак није покренут. „Вац” је у неколико наврата негодовао што их је бизнисмен Милан Беко онемогућио да преузму акције „Новости” које је, као посредник (2006. године), наводно купио њиховим новцем.

И француски произвођач шинских возила „Лор” такође је захтевао да се испита да ли је било корупције у случају продаје „Шинвоза”. Ово зрењанинско преузеће је 2004. године продато Небојши Ивковићу, али је три године касније отишло у стечај. Након раскида уговора о приватизацији, „Лор” је 2008. године упутио писмо Министарству економије у коме наводи да је заинтересован да купи ово предузеће. „Шинвоз” је на крају поново завршио у рукама бившег газде – Небојше Ивковића.

И продаја „Књаза Милоша” (2004. године) није се завршила, а да инвеститори из Европе нису имали утисак да су њихови интереси били угрожени. У преузимању су се надметали ФПП „Балкан Лимитид” (са којим се такође повезује Милан Беко) и француска компанија „Даноне”. Иако су оба купца својим јавним иступањима кршила правила игре, Комисија за хартије од вредности прихватила је понуду „Балкан Лимитида”.

Словеначком „Меркатору” 2004. године није пошло за руком да преузме „Це маркет”. Следеће године овај трговачки ланац је одустао од куповине, а „Це маркет” је, након састанка коме су наводно присуствовали тадашњи премијер Војислав Коштуница, Слободан Радуловић, Мирослав Мишковић и Милан Беко, преузео „Пример це”.

У писму из Брисела наводи се да треба испитати и да ли је било корупције приликом извоза шећера у земље Европске уније. Наиме, ЕУ је 2000. године отворила своје тржиште за увоз шећера из Србије. Након тога новинске ступце су пуниле вести да је „МК комерц” три шећеране купио за девет евра, док су се амерички „Аграна” и „Шефер”, повукли са српског тржишта. Представници „Шефера” су, на пример, истицали да су од куповине шећеране у Ковину одустали, јер је држава тражила 2,5 милиона евра.

У писму из Брисела, упућеном прошле недеље на адресе Министарства правде и тужилаштва, дипломатским тоном и без условљавања захтева се и да се испита да ли је било случајева корупције у продаји „Сартида”, „Ју-ес-стил”, али и да се преиспита продаје „Југоремедије”. На списку 24 предузећа су и „Срболек”, „Керамика” из Кањиже, „Застава електро”, „Мобтел” и „Национална штедионица”.

А. Телесковић