Како то раде Јапанци

Американци никад неће решити проблеме на Блиском истоку, зато што имају плаве очи и светлу косу. За улогу помиритеља, најподеснији су Јапанци, зато што имају жута лица - и у овом проблематичном региону нису испалили ниједан метак.
Ову дијагнозу поставио је нико други, него Таро Асо, чије је тренутно занимање - шеф јапанске дипломатије! На први поглед политички гаф, али на други, реч је о фројдовској грешци: министар је само на неприкладан начин изнео оно што је у националној подсвести.

За Јапан је наиме Блиски исток друга реч за нафту. Нафта је пак синоним за националну енергетску безбедност, и, у крајњем исходу - опстанак Јапана као просперитетне нације и данас друге по снази светске економије.

Потребе за нафтом Јапан готово стопостотно подмирује увозом, од тога 90 одсто са Блиског истока. Нафтна дипломатија - одржавати добре односе са свим блискоисточним произвођачима, од Саудијске Арабије, преко Ирана до Либије - зато је један од главних послова министра спољног. У томе су јапанске дипломате генерално успешне, упркос понеком министарском гафу.

Али Јапан је, кад је реч о нафти, посебан, и као такав пример за угледање, у нечему подједнако важном: по томе како је троши. У планетарној дебати о енергетској безбедности, глобалном загревању и алтернативним горивима, начин на који се са овим питањима суочава представља у ствари поглед у оно што ће, раније или касније, морати да опонаша и остатак света.

Нема, наиме, нације која је толико свесна енергетске оскудице и која је енергетску ефикасност подигла на ниво уметности, као што је то случај са Јапанцима: они су успели да потрошњу енергената драстично смање, а да при том не жртвују суштину свог благостања.

Јапан је апсолутни светски шампион: ако би се, ради бољег разумевања, његова потрошња нафте по јединици друштвеног производа означила бројем један, онда би тај коефицијент за Британију данас износио 1,4, за Немачку 1,7, за Француску 1,9, за Америку 2,7. Да се не помињу Русија, где би овај однос био 19,7, или Кина са 9,6. (Светски просек би био округло 3.)

Поређење с Америком би било нарочито згодно, због сличног дохотка "по глави": просечни Јапанац тако троши 2,8 тона нафте годишње, а просечни Американац 5,4.

Фанатици енергетске штедње Јапанци су постали после нафтног шока 1973, промовишући ову чуварност у националну опсесију. Није реч само о новим, ефикасним технологијама, већ и менталном ставу. Ево неколико примера:

Јапан је од 1973. смањио увоз нафте за 16 одсто, иако је обим економских активности у међувремену удвостручен. Од свеукупне соларне енергије која се данас производи, 48 одсто припада Јапану; четири од пет највећих произвођача соларних генератора су јапанске фирме.

Један од типичних примера како је индустрија подигла своју ефикасност је челичана Нипон стил, која је своју нафтну зависност од 1974. смањила за 84 одсто: јапанске челичане генерално по тони челика троше 20 одсто мање енергије него америчке и чак 50 одсто мање од кинеских.

Националну енергетску стратегију, која почива на "три Е" - енергетској безбедности, економском расту и еколошкој заштити - влада иновира сваке три године. Најновији докуменат о томе предвиђа да се до 2030. удео нафте у националном "енергетском коктелу", смањи са садашњих 50, на 40 одсто. Националне резерве су иначе довољне за 170 дана нормалне потрошње.

Влада је поставила и стриктне стандарде енергетске ефикасности за кућне апарате, па тако, на пример, клима-уређаји треба до 2008. да троше чак за 63 одсто мање струје него данас, а фрижидери, који пиште ако се оставе отвореним, за 23 одсто… Основа урбаног транспорта у Јапану данас су возови: Јапанци само у 55 одсто путовања користе аутомобиле (Европљани се за јавни превоз одлучују само у 10 одсто, а Американци седају за волан у 98 одсто случајева).

Истраживања показују да више од три четвртине Јапанаца штедњу енергије сматра личном одговорношћу. Јапанске куће су и даље дупло мање од америчких, а за већину је централно грејање "исувише екстравагантно". Топлу воду из каде, после купања, усисава веш машина, кућно смеће се пажљиво разврстава на пластику, метал, папир, стакло, текстил, са прецизним упутствима када се шта износи…

У фирмама је прошлог лета на снази била кампања "скинимо сакое", како би се термостати еркондишна подесили на 28 степени, а ове зиме апел је да се носе прслуци и пуловери, како би регулација била подешена на само 20 подеока.

И на крају, опет оно неизбежно, "а где смо ми"? Далеко смо, наравно, од јапанске лиге, али обесхрабрују поређења са суседима. Како је ових дана објавио специјализовани (домаћи) сајт energyobserver, прави смо расипници: нама за долар друштвеног производа треба три киловат-часа струје, док је Хрватима довољно мање од киловата, а Грцима, Италијанима и Аустријанцима, чак шест пута мање него нама…