Расадник побуне

Београд је свет, слоган студената Београдског универзитета који су покренули вишемесечни протест као реакцију на изборну крађу, обишао је земљину куглу и постао симбол бунта против ауторитарног режима. Светски медији су тих месеци из Београда, Ниша, Крагујевца, Новог Сада слали извештаје о оптимизму, снази, духу, ведрини и инвентивности студената који су свакодневно исмевали режим и промовисали ненасиље као вид супротстављања преовлађујућем бесмислу. Слоган Београд је свет био је глас против политике која је земљу гурала у изолацију, али и јасна порука међународној јавности да је Србија део Европе. Десет година касније, Србија, барем формално, није много ближа породици европских држава, а демократски процеси не иду прижељкиваном брзином, што се најпре очитава у високом степену незаинтересованости грађана не само за изборе већ и за већину друштвених дешавања.

Универзитет из времена Милошевића био је расадник побуне и критичког размишљања. Било је то и место на којем су уобличаване нове вредности и инициране друштвене промене. У историјату студентских побуна од почетка деведесетих, студентски протест 96/97. несумњиво представља најважнији корак у политичком организовању академске јавности. Овај протест остаће упамћен као специфичан друштвени покрет који је кључно утицао на отварање простора за алтернативно деловање, ширење акције, као и за демократизацију друштва. Осим што је пробудио енергију и улио наду многим грађанима, протест се сматра важним и зато што је покушао да одржи дистанцу не само према режиму већ и према опозиционим партијама, заснивајући своје циљеве на темељним друштвеним вредностима попут правде, једнакости, ненасиља, солидарности. Студентски протест је изнад свега био вера у другачију Србију. Управо зато је његова енергија била огромна и управо су зато студенти успевали да допру и до оних који нису могли или желели да се идентификују са тадашњим опозиционим странкама.

Данас је десет година од почетка протеста. Јубилеј. Неколицина оних који су свакодневно бивали на улицама ових дана на разне начине ће обележити годишњицу. Пре неколико дана отворена је изложба фотографија у СКЦ-у, а можда ће се неко досетити да се, још једном, прошета кроз Београд, уз познату сценографију и препознатљиви звук пиштаљке. Но, биће то више окупљање старих пријатеља, присећање на оне дане, готово комична прича људи којима је бунт против режима обележио младост. Вероватно ће се на истом месту затећи некадашњи лидери протеста, а данашњи политички опоненти, на које се неретко упире прст одговорности због изневерених очекивања. Двојица најчешће помињаних, Чеда Јовановић и Чеда Антић су непосредно након протеста постали младе перјанице ДС-а, да би се обојица растали са овом партијом, један основавши сопствену, а други приклонивши се онима којима је стручност на првом месту. Многи други су пратили њихов траг, ушавши у свет озбиљне политике кроз неку од тада опозиционих странака. Било је и оних који су остали ван политике и који су касније учествовали у стварању Отпора и наставку супротстављања режиму, но највећи број некадашњих студентских лидера постао је део политичког и друштвеног естаблишмента, баш као и многи "обични шетачи".

Студентски протест представља један од најсветлијих тренутака у мрачној историји Србије деведесетих година, и то најпре због енергије која га је красила. Данас те енергије нема ни у траговима. Данас се говори о незаинтересованости, апатији, разочарењу, неспремности да се на сличан начин утиче на будућност земље. Несумњиво је да за такво стање постоје многобројни разлози. Несумњиво је да су свађе, политиканство и спор(н)а демократизација допринели расипању енергије. Јасно је и да су околности другачије, да не постоји један "очити непријатељ", те да је све теже мобилисати грађане на било какав политички ангажман. Многобројни проблеми с којима се Србија и даље суочава допринели су пасивизацији грађана и растућој апатији.

Но, вратимо се на констатацију с почетка текста. Данашњи студенти не показују велики интерес да учествују у неком новом покрету који би био израз њихових потреба. Па, иако се ситуација променила, постоји готово неограничено поље могућности у оквиру којих би било могуће остваривати циљеве студентске и омладинске популације. Да би се то постигло потребна је визија слична оној из 1996. године, визија демократске, развијене и отворене Србије. Истина је да земља у којој млади не налазе мотив и жељу да буду покретач промена и изградње новог вредносног система нема много разлога за оптимизам. Одговорност за то, свакако, лежи на представницима политичке и друштвене елите који морају да препознају интерес да младима омогуће простор и прилику за ангажман, али и на студентима и омладини који би требало да пронађу начин да се организују и остваре своје препознате циљеве. Ипак, не може се очекивати од политичке елите да сама препозна поменути интерес и битно промени став према омладини. Напротив, пут који би требало следити јесте онај у којем ће млади сами препознавати нове теме и наметнути их као приоритет. Активност младих која је потребна Србији није нужно иста као деведесетих година и не мора се по сваку цену очитавати кроз негацију и масовне протесте, али свакако може веома да допринесе стварању другачијег вредносног система. Кроз стварање критичке мисли млади, а пре свега студенти, могу да утичу на мењање дискурса политичких елита чија идеологија често не прати савремена дешавања у свету.