Још старија и још лепша

Што би рекли у уџбеницима економије, најбоља централна банка је она која може политичарима да каже – не. Рецимо, два гувернера Бундесбанке успела су да сруше три немачка канцелара (Ерхарда, Кисинџера и Хелмута Шмита), док је и одлазак Вилија Бранта значајно убрзала оштра монетарна политика Бундесбанке. Шта рећи? Просто да се човек од срца насмеје, гледано овако из Србије. Ми, ветерани две хиперинфлације, преферирамо тумачење према коме централна банка ради само кад јој политичари то дозволе, док у паузама служи за украс. "Тако треба и да остане", поручују нам поново ових дана, а ми слушамо и ћутимо, непријатно заплашени оним познатим растом неизвесности на тако виталном месту у земљи.

Сумњам да би данас ико у секунди успео да се сети зашто оно беше Динкић смењен са места гувернера, а једва да су прошле три године. Формално, њему се радно место угасило, јер је Народна банка Југославије постала Народна банка Србије, а у суштини се десило само то да тадашњи премијер Живковић уопште није умео да процени Динкићеву политичку тежину, те је одиграо један крајње суицидалан политички потез. Па смо бирали новог гувернера, мало невешто и мало без већине у парламенту, што је онда искоришћено да нови гувернер, Кори Удовички, уместо добродошлице добије поруку да ће да "лети као куфер", само када Г17 плус успе да се врати на власт, што се све убрзо и десило. За шест година, Јелашић је већ трећи гувернер који може да одлети, а за то време у већини озбиљнијих земаља гувернер не заврши нити један једини мандат. Додуше, мора се рећи да Јелашића још увек нико није отерао, али нам је предочено да ће нови парламент, након јануарских избора, већ колико одмах именовати новог гувернера, што не значи да то неће поново бити баш он! Али ме баш интересује колико садашњи гувернер више сме да буде политички неподобан, а при том да рачуна да ће остати на месту гувернера барем до природног краја свог мандата.

Да иронија буде већа, ниједном од ових гувернера приликом "куферовања" није оспоравана стручност, нити је било ко доводио у питање њихову монетарну политику. Као да су они ту стажирали, сунчали се, били у пролазу, шта ли. Крајње несхватљиво, али размислимо о последицама. Ако сада отерају и Јелашића, колика је вероватноћа да ће следећи гувернер бити независан, стручан, реномиран и успешан, а да није луд?

Све земље које су искрено градиле институцију независне централне банке радиле су потпуно супротно. Ево неких занатских трикова. Најпре, скоро да је искључена могућност да гувернер сваког тренутка може бити разрешен, чиме се прилично добро штити његова аутономија. Ужасно сурово делује, рецимо, мађарски закон, где лепо пише: мандат гувернера може бити скраћен само у три случаја – оставка, опозив и смрт! А сам опозив строго се ограничава на случајеве кршења закона, одлуку о опозиву доноси председник републике, на предлог премијера, и све тако. Ништа – земља променила име па да мењамо и гувернера, ништа – ми донели нови устав, па кад већ кречимо… Неке земље се бране и од друге крајности, а то је да гувернер добровољно буде превише сервилан према политичарима. Тамо где је то био проблем, прописана је необновљивост мандата, па се ни сервилност више не исплати.

Најзад, важно је и то да централна банка добије лако проверљив задатак: њен је мандат да постигне и одржава ценовну стабилност. Лош гувернер биће онај који не буде постигао ценовну стабилност, а добар онај који то буде успео да уради. Који је наш гувернер према овом критеријуму био лош? И шта нам то боље, старије и лепше поново нудите?