Тренери асови напунили „Шумице”

Колико интересовање је побудила десета „Београдска тренерска клиника” најбоље илуструје податак да су се слушаоци тискали и на степеништу, а белешке хватали на коленима! У дворани је два дана владао тајац, прекидан само аплаузима упућени нашим најтрофејним кошаркашким стручњацима.

– Кад сам ушао у салу помислио сам да се игра нека утакмица. Драго ми је због овако великог интересовања, оно потврђује да је кошарка у нашој земљи и даље веома популарна. Било ми је велико задовољство што сам предавао ове године, не зато што је „Клиника” јубиларна, већ зато што је наша – истакао је Светислав Пешић.

Лепо је било видети тренере свих генерација на једном месту, а тешко набројати и прстима једне руке ко је од виђенијих био одсутан. Душан Ивковић, Светислав Пешић, Жељко Обрадовић и Душко Вујошевић, увек су били магнет за струку, али добити овакве предаваче на једном месту, то је заиста редак поклон. Организатор, Удружење кошаркашких тренера Србије, повукло је прави потез, а „професори” су били изузетно надахнути.

Семинар је отворио селектор Душан Ивковић увек изузетно актуелном темом, улогом тренера у трансформацији талентованог играча до аса. Најтежи задатак у кошарци, који је у последње време због бројних реметећих фактора, постао алармантан проблем који се „простире” и до најбоље селекције.

– Ово је веома комплексна тема, не само за стручњаке. Познато је да наши тренери воле да форсирају младе играче, али прерано почињемо да их процењујемо. До 16 године покажу таленат, доминацију, а када треба с њима највише да се ради како би напредовали, улазе у машинерију. Почињу да им пуне главу уговорима, менаџери и родитељи. Неминовно долази до пада, многи су и нестали као играчи. Постављам питање, где су ту тренери, како они могу то да спрече. Најсвежији примери су Дејан Мусли и Ненад Миљеновић који су у млађим категоријама били толико доминантни да су ми неки пријатељи чак говорили како већ имам двојицу сигурних играча у петорци за Игре у Лондону. Мусли није играо читаву сезону у Шпанији, а Миљеновић је више размишљао како да потпише први уговор. Већ годинама немамо играче који су лидери у својим екипама, ове сезоне то се могло рећи можда само за Ракочевића, Теодосића и Савановића – упозорио је Ивковић.

Остали предавачи имали су уже стручне теме. Душко Вујошевић одржао је занимљив час о унутрашњој игри која је обележила десетогодишњу доминацију Партизана у региону, али и велике успехе у Евролиги.

– Сви тимови које сам водио имали су добру унутрашњу игру. Напади су почињали у тренутку када играч прими лопту леђима ка кошу, с обе ноге у рекету. Желео сам увек да имам високу екипу, да на свакој позицији, а посебно крилној имамо предност, такозвани „мис меч”. Познато је да се најлакше поентира испод коша, а истовремено најмањи проценат контранапада реализује после поентирања из унутрашње игре. Такође, највише шутева за три поена се упути после повратних лопти центара. Добро смо радили са високим играчима. Имали су довољно лопти, расло им је и самопоуздање, што је дало резултата – открио је део тајне успеха Партизана Вујошевић.

Светислав Пешић је изнео занимљиве детаље о игри у транзицији и „пик ен рол” одбрани, али оценио и шансе репрезентације на Европском првенству у Литванији.

– Имам велико поверење у те момке. Наравно да би било боље да су играли мало више у клубовима, али још су млади и време ради за њих. Уосталом, већ су показали да су спремни за велика дела. Иако неке колеге не воле да притискају играче резултатима, ја сам за то да буду увек под благом тензијом јер само тако могу да постану победници. Можда нисмо фаворити у Литванији, али сваког фаворита можемо да победимо – нагласио је Пешић.

Десету „Београдску клинику” затворио је Жељко Обрадовић који је дан раније био предавач на семинару Евролиге у Барселони. Најтрофејнији континентални тренер говорио је о најмоћнијем оружју првака Европе, игром „два на два”.

– Многи истичу ту врсту напада, али Панатинаикос је ове сезоне имао 51 офанзивну варијанту, од тога шест на зонску одбрану и три без обзира тип дефанзиве противника. Форсирали смо унутрашњу игру, а моја филозофија кошарке у том сегменту, ослања се на квалитетну игру леђима, без обзира да ли се ради о играчу на позицији један или пет. Више волим да играм „пик” бекова са класичним центром, али они морају да имају добар шут за три поена и продор, као и да читају одбрану. Дијамантидис и Батист су идеална комбинација. Велика је важност и игре „један на један”, али после Дејана Бодироге једноставно нисам видео неког ко то може да игра с врха капице – рекао је Обрадовић.