На тренингу самоефикасности

Незапосленост не погађа само оне који су без посла него и њихове породице и друштво у целини. Зато се и говори о психосоцијалним последицама незапослености. Оне су бројне, а истраживања показују да незапослени испољавају већи степен депресивности, пасивни су, избегавају социјалне контакте, опада им самопоштовање... Све то утиче на смањење вероватноће да ће да се запосле. Због тога наша земља, као и све земље које покушавају да смање незапосленост, настоји да кроз различите програме помогненезапосленима да брже дођу до посла. Једна од таквих мера која се примењује у Националној служби за запошљавање је тренинг самоефикасности. Тренинг реализују психолози у свим филијалама Националне службе.

Циљна група судугорочно незапослени и они код којих саветник процени да постоји ризик од дугорочне незапослености. Међу њима је највише жена,особа средњих година, онихса нижим квалификацијама, као и особа са инвалидитетом. Код њих постоји ризик да дугорочно остану без посла па и да буду социјално искључени.

Зато они долазе на интензивни тренинг самоефикасности који треба да им помогне да се боље снађу на тржишту рада.

Међу њима је много матураната гимназије, хемијских техничара, конфекционара, а у Београду и оних са високом школском спремом: археолога, етнолога, историчара уметности итд.

Они хоће да раде, али наша процена је да нису довољно активни у потрази за послом и да их зато треба и овим програмом активирати. Циљ тренинга је да повећају самопоуздање и ефикасност, да развију личну одговорност за тражење посла и да у томе буду истрајни. И наравно, да их укључимо и у друге активне мере запошљавања. Зато им на тренинзима нудимо програме преквалификације и субвенционисаног запошљавања.

Београдска филијала ове године планира да организује тренинг самоефикасности за 564 особе, а досад је у 2011. тај тренинг завршило њих 237. Од овог броја, са средњом стручном спремом било је 117 особа, жена 189, особа у животном добу од 30 до 50 година 153, а старијих од 50 година – 58.

Старије особе које су учествовале у овим тренинзима раније су радиле па су остале без посла као технолошки вишкови, док међу онима од 30 до 50 година има и оних који нису били запослени.

Тренинг је у малим групама, од 10 до 12 кандидата, а рад је за многе успешан јер они сами на крају кажу да се осећају оснажени и подстакнути да се активније укључе да траже посао. Тренинг им омогућава да науче да препознају своје вештине и способности и да увећају самопоуздање. Указујемо им на могућности лакше комуникације и учимо их да користе социјалну мрежу (познанике и пријатеље) да би дошли до информација о послу. Разговарамо и о томе како да савладају стрес јер потрага за послом то намеће. Бавимо се писањем биографија и симулирамо разговор с послодавцем.

Тренинг траје укупно дванаест сати (два дана по шест сати), а саветници предлажу ко ће од незапослених бити укључен у овај тренинг. Ми им сугеришемо да редовно одржавају контакт са својим саветником за запошљавање, да га зову, а они који то прихвате пре успевају да нађу посао, јер су активнији и показују већу жељу и вољу да дођу до посла.

Некима предлажемо да посећују клуб за тражење посла где у групама од њих десетак увежбавају вештине тражења посла. У Београду постоје два таква клуба, а у Србији их је четрдесетак.

Смисао свега овога је да се људи усмере ка томе да сами траже посао, јер често се суочавамо с чињеницом да они који су дуже без посла истовремено су мање активни у потрази за њим. Зато би тренинг требало да допринесе промени ове ,,личне стратегије”.

Београд има много незапослених али има и највећу понуду послова, и питање је, свакако, ко ће ту понуду искористити.

* Психолог у Националној служби за запошљавање, филијала Београд