Зрело незаинтересовани

Све израженија незаинтересованост бирача за изборе различито се тумачи. Док једни кривицу сваљују на грађане истичући њихову политичку малолетност, други указују на политичаре тврдећи, мање-више, да је реч о моралним грдобама којима избори служе да добију мандат за самовољно располагање друштвеним ресурсима. У прилог томе наводи се раширена корупција и јагма страначких апартчика за синекуре. Мада има политичара који, као фоторобот, личе на предочену слику, судећи према рејтинзима истакнутих политичких личности, грађани немају лоше мишљење о њима, па се ова теза не може без остатка прихватити.

С друге стране, заиста, има људи које слаба киша, о поледици да и не говорим, одвраћа и од помисли да гласају. Међутим, баш због њих, као и оних који ни по сунчаном дану не би гласали, тврдим да све израженија изборна апстиненција не представља израз политичке неписмености већ, напротив, све веће политичке зрелости српског друштва. Та зрелост, међутим, не искључује политичку апатију већ је објашњава.

Политички избори у здравом демократском друштву представљају простор освајања слободе за појединце, односно избор алтернативе која ће омогућити бољи живот већини. Србија је, међутим, суочена само са два избора. Један се, грубо речено, огледа у залагању за културно и привредно затварање, уз отварање простора за ксенофобију и трибализам који у екстремним изразима подстичу мржњу и искључење других и другачијих. Тај избор обећава заштиту од зла и неправди савременог света у крилу мајчице нације и оца – омнипотентног вође који се бори за праведну ствар свог пониженог и поробљеног народа. Други избор се, опет грубо речено, своди на прихватање наметнутих правила мимо воље, здраве памети и интереса, а зарад голог опстанка. Извесна разлика међу онима који представљају ову алтернативу своди се тек на то што је једни препоручују мрзовољно или са задршком, док јој се други веселе и веле да је то најбоље што се пожелети може.

Мада супротстављени, ова два избора имају много заједничког. Пре свега, оба су у основи заснована на страху. У првом случају, реч је о страху од света и промена које се у њему дешавају, а у другом о страху да се неће удовољити свету, односно невидљивим силама – финансијским тржиштима и безличним технократама и бирократама. Заједничко им је и то што уместо слободе нуде сурогат слободе. Први слободу схвата као инат – тврдоглаву самовољу с несагледивим последицама (што неки, кукала им мајка над памети, проглашавају за српски бренд). Други слободу представљају као слободу избора између различитих производа. Наравно, не помиње се да слобода избора између "кока-коле" и "пепси-коле", или "аријела" и "персила" има цену у све већем релативном сиромаштву и заосталости, све већој несигурности запослења, све бројнијим еколошким инцидентима, све распрострањенијем криминалу и пороцима, а шта тек рећи о потенцијалним ризицима.

Такође, за оба избора је заједничко то што свет представљају као суштински неправедан. Једни тврде да се неправди мора одупрети по цену сопственог живота (ко онда мари о туђим), а награда ће бити "царство небеско", док други тврде да се, ма шта чинили, не можемо одупрети гвозденим законима који владају светом, па разборитост налаже прихватање неправде сада, а награда ће бити бољи живот у неодређеној будућности. Оба избора, дакле, тврде да су људи, било појединачно или као група, немоћни да ма шта учине у своју корист, па отуда не чуди да се у оба случаја човек своди на објекат чија је сврха да служи имагинарној националној заједници или имагинарном светском поретку. Овај антрополошки песимизам резервисан је, и то им је заједничко, само за обичне грађане, док се малобројне профитерске елите као носиоци мисије мистификују и обоготворују.

Уместо да бирају боље, грађани Србије суочени су с избором мањег зла. Осећају то и политички актери, па уместо промоције својих политичких идеја кампање заснивају на свађама и међусобним оптужбама. Суочен с избором између, грубо и апстрактно речено, трибализма и неолиберализма, грађанин своју политичку зрелост и слободу исказује у изборној апстиненцији. Недостатак алтернативе, коју не представљају фанатизми оних који би, мимо историјског сата, да врате време Карађорђевића и Тита (слава им), представља најважнији узрок незаинтересованости све већег броја младих и образованих грађана за политику.

Не желећи да дају легитимитет ни трибализму ни неолиберализму ови политички зрели грађани не поводе се за политичким циркусом, нити за политичким жонглерима и артистима на жици који још увек – свака им част – успевају да бар накратко, пре него што падну у понор, засене лаковерне. Ти грађани још увек верују да слобода, братство и једнакост међу људима представљају вредност, али с правом не верују да се ико на политичкој сцени Србије за њих залаже.