Рођен под срећном звездом

– Ја сам, изгледа, рођен под срећном звездом. Можда сам мало и мегаломан у свему, скупљам разне ствари из целог света, маске, фигуре, бавим се филателијом, нумизматиком, гајим биљке, мачке, имам и акваријум… али ја сам у бити музичар, дете класике – каже Миша Блам, музичар, који је уједно и композитор, професор, џез-публициста, менаџер и слободни уметник.

Крајем шездесетих свирао је у Београдској филхармонији и положио аудицију за Берлински радио оркестар под управом Херберта фон Карајана. Свирао је у шест симфонијских оркестара и у Великом народном оркестру РТБ, пре него што је „отишао” у џезере.

Српски џез и на енглеском

– Све ми је познато и све ме интересује. Имам пет успешних развода иза себе и велики сам хедониста. Никада нисам себи дозволио да упаднем у депресију јер сам сматрао да је депресија животна демагогија. Живот је цикличан, графикони иду и горе и доле, као музичар сам то најбоље искусио. Некад се има доста пара, а некада скупљамо оне жуте динаре за цигаре и новине. Али уместо да кукам, ја смишљам, правим планове, нудим пројекте.

Највише бих волео да имам батлера, пристојну јахту и мали авион, али пошто то никад нећу имати, онда кажем „идемо на алтернативу број два”, да купим добре цигарете, добар виски, да уживам у животу, а ако и то не може, прелазим на варијанту три... Увек имам пет планова у животу како да се „покријем” и себи приуштим макар илузију пристојног живота. Тако је то свуда у свету, можда су само код нас последњих двадесет година ствари биле мало екстремније – каже.

Радећи на књизи „Џез у Србији од 1927. до 1944.” скупио је гомилу података о рађању џеза код нас и веома је поносан што је уградио једну циглу у српски културни мозаик. Тај предратни и ратни период било је и најтеже истражити због скромних података. Његов деда Маркус свирао је у друштву „Лира” а отац Рафаел био је композитор хорске музике и оснивач првог џез оркестра „Мики џез”.

– У „Политикиној” архиви пронашао сам чланак о њему који гласи овако: „Већ годинама један мојсијевац диригује хором цркве Свети Александар Невски. Његово име је Рафаел Блам и он се чак и крсти током богослужења...” Зар то није лепо? То је једна дивна традиција која ме додатно везује за земљу у којој сам рођен – објашњава наш саговорник.

Његова књига је побудила доста интересовања па је захваљујући томе прикупљено још вредног документарног материјала, фотографија, плаката, разних других занимљивости на тему како се развијао џез у Србији. Извесно је и друго издање књиге, а можда ће ићи и на енглеском језику, како би и странци могли да сазнају да се овде нису дешавале само ружне ствари.

Препад на џезере

– У Србији се може доста тога постићи, потребно је само много добре воље и нешто финог мазохизма – каже Миша из свог искуства.

Следећи период џеза, онај од 1945. до 1970. године, много је лакши за истраживање, и за исписивање друге књиге постоји мноштво писаних трагова који, између осталог, руше догму да су – како каже – зли комунисти уништавали џез. Већ 1948. године у земљи је било седам „биг бендова”, а 1953. године основано је Џез удружење, да би нешто после тога овде гостовао и Луис Армстронг, а његов филм „Златна труба” био је хит у то време.

– Џез је данас постао универзална уметничка музика. Деведесетих година је био врло популаран у Србији јер тамо где се свирао нису залазили рекеташи, криминалци, па је био и нека врста духовног уточишта. У својој трећој књизи историје џеза мораћу да објавим и да су ме деведесетих година рекетирали када сам у Студентском културном центру отворио џез клуб, слали су ми чак и полицију, било је то тешко време, па сам запао и у дугове, а тешко ми је пало и када су на мом фестивалу „Самер тајм џез” хапсили младиће који су дошли у „Сава центар” да би их слали на ратиште – сећа се Миша Блам.

Он је живео на свих пет континената, у Њујорку, Доминиканској Републици, Израелу, Јапану, у Африци, у Јужној Америци... Не постоји, како истиче, ниједно лепо море где се није окупао, ниједан град у којем није попио добро вино, текилу или виски. Има познанства у преко 140 земаља света, што говори много и о њему, али и уопште, о контрабасистима.

– Кад путујем, носим само актенташну са пиџамом и апаратом за бријање, јер свуда ће ме сачекати смокинг и контрабас – прича наш саговорник, који то сматра једним од својих највећих успеха у животу: ослободио га је страха да ће му његову велику дивну девојчицу, како назива свој контрабас, поломити приликом транспорта.

Добитник је и бројних награда за свој неуморан рад, недавно је добио награду за животно дело на Нишвилу, нишком фестивалу џеза, најмлађи је добитник „Златног микрофона” Радио Београда.

Учествовао је на скоро свим значајнијим фестивалима у свету, једини је контрабасиста из региона који је снимио три соло плоче џез музике, снимао је са домаћим и страним музичарима (међу којима су и секстет Гут–Марковић, Душко Гојковић, Кларк Тери, Ерни Вилкинс, Еди Харис, Клифорд Џордан, Арнет Коб), компоновао је и за неколико позоришних представа: „Сабља димискија”, „Хамлет у Мрдуши Доњој”, „Веселе жене виндзорске” ...

– Ја сам веома срећан човек, свирао сам са великанима џеза, и то ће ме чинити срећним до краја живота. Али нећу више да се хвалим, кад будем хтео, платићу да се напише књига „Чика Миша српској деци” – каже шеретски. ... 

.....................

О музици и националном идентитету

Миша Блам планира да објави и мали историјат о томе како је кроз музику урушаван национални идентитет. Наиме, како тврди, још седамдесетих година из Саудијске Арабије је уплаћено „Сарајево-диску” 300.000 долара да пласира на наше тржиште потпуно нову музику до тада, па је убрзо тржиште било затрпано неким чудним песмама, које су за лепе паре интерпретирали неки и данас актуелни певачи.

– Јасно је да су наше песме увек трпеле утицаје са стране, али овде се радило о нечем сасвим другом, наметању нечега што је нашем идентитету потпуно туђе. Временом је нестао и фестивал у Илиџи, потиснут је и стари босански севдах, а онда и шумадијска песма. Данас нове генерације појма немају шта је српска музика. Зато би требало искористити истраживања етнолога Миодрага Васиљевића и његове ћерке Зоре, да се код младих поново развије осећај за ово поднебље.

Много би могла да помогне и Фонотека Радио Београда са огромном збирком аудио записа бисера наше изворне музике, које су певали Драгољуб Лазаревић, Павле Стефановић, Анђелија Милић, Радмила Димић... како би се потиснуо овај бућкуриш неуспелог рока са попом, фанкијем и ко зна са чим све. Такав заокрет не тражи паре из буџета, већ само добру вољу и нешто што сада није много популарно, тражи патриотизам. Ја нисам Србин, али сам патриота, волим земљу у којој живим и знам да све јаке, паметне и уређене земље живе на патриотизму својих људи – каже наш саговорник.

Породична традиција

– Мој деда Маркус је био акционар Радио Београда са седам посто акција, и кад би се реституција данас озбиљно схватала ја бих сада имао седам одсто у РТС-у! Пет чланова наше породице је везано за Радио Београд, као и за музичку школу „Корнелије Станковић”: осим мене, оца и деде, и моја сестра Нада (била је члан Радио драме) и један од моје двојице синова, Маркус, који је певао у тинејџерском хору. Моји синови Маркус и Давид су ипак отишли у друге воде, а не уметничке, мењају се времена, али зато је унука Миња уписала клавир. Ту сам их сачекао! Породична традиција је тако настављена, па сам јој поклонио свој клавир, требало би ускоро да га пренесем, а деда ће морати себи да купи други. Ето, видите, како је култура скупа – прича познати џезер.

Омладина је увек у праву

По сведочењу Мише Блама, наш познати композитор и својевремено официр Удбе Бојан Адамич је због својих уметничких афинитета дао налог да се одмах после рата почну оснивати „биг бендови”, па је до 1948. године у тадашњој држави било осам таквих оркестара, углавном у Љубљани и Београду. И Тито је дао недвосмислену подршку џезерима када је рекао да „ми можемо забранити Гричку вјештицу или џез, али морамо омладини дати да упозна све културе свијета”.

– Проблеме су правили појединци, а не систем, тако је нека будала донела уредбу да се у Радио Београду забрани емитовање сваке музике која има трубу преко Це-4, не би ли избацили Армстронга из програма. После петнаест дана уредба је скинута јер се испоставило да је њоме пола класике дошло под удар и да би чак и музика Вагнера и Баха била забрањена – каже Блам.