Кад закасним један дан…

Искрено, дошао сам овде да се пријавим да бих добио потврду за нову повластицу за градски превоз. Нисам долазио неколико месеци. Прошли пут кад сам био један дан сам закаснио и рекли су ми: дођите за шест месеци, закаснили сте. И кад сам поново дошао госпођа ми је рекла: ако вам треба нека потврда, дођите, реците шта вам треба, али ако вам не треба, не знам какве су вам шансе, јер ја сам ’58. годиште.

По струци сам угоститељски радник, конобар, завршио сам некадашњу школу ученика у привреди. Рођен сам у Босни, данашњој Републици Српској, а од своје девете године сам у Словенији. После одслужења војног рока отишао сам у Немачку, а из Немачке одмах у Аустралију. У Аустралији сам радио неколико година, али сам се 1983. вратио у Југославију. У Београду сам у Блоку 45 имао сплав ,,Сава”. У зиму 1984–1985. године лед је оковао Саву и имали смо хаварију на сплаву. Продали смо га ортак и ја за мале паре, кикснуо сам ту много и после сам почео да радим код других – под њиховим условима. Стално сам радио на ,,на црно”, до 2001, у угоститељским објектима, а после сам прешао на молерај, и сличне послове. Већ петнаестак година сам, са прекидима, на бироу. Јер кад закасним један дан онда добијем казну да не могу да се пријавим шест месеци. А можда сам тог дана кад сам закаснио морао да физикалишем да бих зарадио за хлеб. Али казна је таква: немам право да се шест месеци поново пријављујем.

Мени на бироу никад нико није нудио неки посао, ни преквалификацију. Овде су сви мање-више мрзовољни, зашто – не знам. Ваљда кад виде годину рођења одмах је ту крај приче. Шта ми преостаје него да радим код некога ко ће да ми плати на руке. То су тренутно молерски послови. Поред тога, имали смо срећу у несрећи: моја мајка, која је пензионер (1939. годиште), брине о једној бакици. Ћерка бакице живи у Канади, а ми водимо рачуна о бакици и имамо неки приход од тога.

Свестан сам да овако нећу имати пензију. Моја супруга има 26 година радног стажа, од тога је око 24 године била пословођа у фирми које више нема – у угоститељском предузећу ,,Стари ђерам”. Они су остали без посла уз бедну надокнаду кад су продавали фирму. Супруга је без посла од 1999. године, од бомбардовања, и сад је домаћица. Имамо сина који је сада у 26. години. Завршио је за фризера, али су утврдили да има алергију на хемију. Радио је шест година у интернет-кафеу, по 300 динара за ноћ, и то 350 дана у години. Рекао сам му да не треба да дозволи да га неко толико искоришћава. Ја ћу радити дванаест сати дневно, али моје дете за 300 динара неће. Ако је тако, боље је да седи кући. Сад гледамо да у септембру нешто упише у ,,Божидара Аџије” јер компјутерима добро барата, могао би да положи државни испит и да се бави књиговодством. То би могао и кући да ради, да води две-три радњице.

Од бироа не очекујем помоћ. Дошао сам само због потврде, јер нисам чуо да су медији објавили да се мења повластица. У аутобусу су видели да сам купио маркицу, али рекли су ми: од 1. јуна је потребна нова повластица за незапослене.

Сад чекамо да моја супруга стекне право на пензију, а ја ћу радити док могу. Мада приватници плаћају по правилу – што мање, то боље, за њих.

*Незапослени КВ угоститељ из Београда