Градилишта и у старом језгру

Од уређења градског грађевинског земљишта Београд је 2000. године остварио приход од око 10 милиона евра, док ће до краја ове године тај износ премашити 100 милиона евра. Процена је да ће се у главном граду за три године градити милион и по квадрата пословног и стамбеног простора. Према речима Ђорђа Бобића, градског архитекте, на последњих десетак тендера које је организовала Градска дирекција за грађевинско земљиште понуде инвеститора биле су три до четири пута веће од почетних, што је најбољи доказ да је Београд постао озбиљно инвестиционо подручје, али је то, како каже, потврда и колико још потцењујемо вредност грађевинског тла у српској престоници.

Над инвестиционим бумом, међутим, још стоје две велике сенке: проблем реституције – жељно очекиваног закона којим ће се регулисати враћање одузете имовине ранијим власницима и, једнако важна, приватизација градског грађевинског земљишта.

– Презадовољан сам досадашњим улагањима. Она су у последње три године заиста експлодирала. Сада већ имамо други проблем јер не можемо да понудимо довољно локација да бисмо задовољили тражњу. С друге стране, престале су примедбе да су процедуре за дозволе дуге и да је цена земљишта скупа. Инвеститори нас третирају озбиљно и равноправно са другим метрополама. Доскоро су нам стављали до знања да је земљиште јефтиније у Румунији и Бугарској, на шта сам им ја одговарао: "Па добро, идите у Бугарску". Остали су овде што значи да су им услови одговарали – каже Ђорђе Бобић.

Статистика улагања, међутим, говори да 90 одсто инвестиција одлази на Нови Београд, и то на локације које су имовинскоправно чисте, а да бројне локације на десној обали Саве, у старом језгру града, "трпе" због нерашчивијаних власничких односа, али и још понечег...

– Нерашчишћен однос власништва је кочница већих улагања. Како то није у надлежности града, Република мора коначно да срочи закон о реституцији, али има још нешто што одбија инвеститоре: мора да се успостави фискални систем који ће власнике некретнина на државном, тј. градском земљишту увести у тржиште; другим речима, није логично да неко ко има зграду на ексклузивној локацији у Београду, рецимо на Врачарском платоу, или Сењаку, за то годишње плаћа порез 4.000-5.000 динара што је, реално, смешно. Када дође инвеститор који на том плацу жели да гради, онда власник парцеле тражи, на пример, 800.000 евра или још неразумније суме за кућу за коју када би је продавао преко огласа не би могао да добије ни 50.000 евра. Французи или Немци то решавају овако: ако власник каже да објекат вреди милион евра, онда мора да плати и порез на толики износ, па може да држи у власништву тај објекат колико год хоће. То је срж проблема који странци тешко прихватају, а резултат тога је доста тужан за Београд јер инвестиције одлазе на Нови Београд, на локације које су у том смислу чисте. Странци сада једноставно не желе да улазе у компликоване процедуре расељавања јер им на крају све испадне прескупо – каже Бобић.

Када би се тај проблем решио увођењем закона који би донео пореско уређење попут западноевропских земаља, брзо би се, уверен је Бобић, отворило више стотина градилишта у старом ткиву престонице.

– Сада, после усвајања Устава, отвара се могућност да буде донет закон о Београду као главном граду, а тада ћемо моћи да коначно озбиљно уређујемо свој простор, а не да, као сада, сваки пут питамо државу шта ми као метропола са 1,7 милиона становника, која је привредно најпотентније место у Србији, смемо да радимо – додаје Бобић.