ОЕБС на прекретници

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) створена је својевремено као инструмент попуштања међународне затегнутости. Дуго времена организација је била место за дијалог који се водио у условима заоштрених односа између различитих идеолошких система. Већина експерата који се баве међународним организацијама сматрала је да ће после распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза принцип међублоковске борбе лагано напустити праксу ОЕБС-а. Падом Берлинског зида отворио се простор за трансформацију организације у ефикасан механизам за узајамно усаглашавање интереса свих држава чланица и за борбу против претњи европској безбедности и миру. Надама експерата није, међутим, било суђено да се остваре, будући да блоковски принцип деловања доминира ОЕБС-ом и данас.

Организација која има 55 земаља чланица, носи изразито евроатлантски карактер, а једну од главних улога у њој имају САД – земља с веома посредним односом према Европи и очувању њене безбедности. С економског гледишта, Aмериканци традиционално виде у уједињеној Европи свог највећег ривала. Због тога, очигледно је могуће да Вашингтон користи ОЕБС за слабљење позиција земаља Старог континента у случају када то препозна као властити национални интерес.

Од самог оснивања, ОЕБС је био позван да решава задатке у оквирима три "корпе" организације – војно-политичке (1), економске (2) и хуманитарне (3) – које су третиране као једнаке. Али у последње време, прве две димензије деловања полако су бивале заборављене, а сва пажња је сконцентрисана на хуманитарне проблеме. Посебно се то осећало, а и данас се осећа, у односу вођства организације према збивањима на територији бившег Совјетског Савеза и на простору бивше Југославије.

Један од приоритета ОЕБС-а увек је било одређивање зоне потенцијалних конфликата, њихова превенција, успостављање контроле, регулисање кризних жаришта и стварање услова за нормалан живот после сукоба. У реалном животу, делатност разних мисија и посматрача ОЕБС-а одвијала се истовремено с крвавим сукобима између бивших чланица југословенске федерације и унутар неких њених република. Позната је манипулација у вези са случајем Рачак, после којег је уследило бомбардовање СРЈ, а у тој за нас трагичној измишљотини главну улогу имао је Вилијам Вокер, шеф косовске верификационе мисије, кога је на то место именовао ОЕБС. После бомбардерске акције НАТО на Балкану, целокупна политика организације била је под туторством САД и у последњим годинама све више подсећа на "чистача" који претходно "обрађује" територије појединих држава с циљем њихове припреме за пуну кооперативност и почетак експанзије евроатлантских структура.

У последње време Американци покушавају да наметну свим европским земљама свој поглед на ОЕБС као на помоћни механизам чији је основни задатак – "демократизација источне периферије Европе".

Према проценама европских експерата, резултати белгијског мандата на дужности председавајућег ОЕБС-а су веома скромни и не одговарају прокламованим задацима. До сада није донета ниједна одлука о реформи ОЕБС-а, нити је припремљен било какав пројекат решења који би био презентован на заседању Савета министара спољних послова земаља чланица у децембру у Бриселу. У таквој ситуацији, организација не само да није ефикасан инструмент међународне политике него се нашла на опасној граници иза које се једино може поставити питање о сврсисходности њеног даљег функционисања.

Није немогуће да се иза свега крије стратегија лаганог слабљења улоге ОЕБС-а. Све чешће истицање "деструктивне" улоге Русије од стране "новоевропљана" и САД може довести до истискивања ове организације изван граница њене зоне одговорности, уз постављање питања о потреби замене ОЕБС-а "адекватнијим" међународним структурама (ЕУ, НАТО) у којима Москва не учествује. Чини се да овакав сценарио највише одговара Вашингтону, али у исто време противуречи интересима већине западноевропских земаља везаних за Русију тесним политичким, економским и, нарочито, енергетским контактима.