Овај текст је забрањен за штрајкаче глађу, кандидате за биро, чланове бироа, избеглице, бескућнике и старије од 50 година. Дакле, нека се један одсто читалаца припреми за наставак, остали вољно. У једној од централних градских улица, човек тежак неколико стотина милиона евра, гледао је сетно кроз замагљени прозор луксузног апартмана, регистрованог на лажно име. Дискреција се подразумева, јер само би му фалило да га нека продана душа, која се одазива на папарацо, фотографише са младом лепотицом чије године гравитирају на ивици кривичне пријаве. Читао је како је његов идол Роман Абрамович прошао приликом развода и не би му било пријатно да половину муком стеченог транзиционо-акцизно-марлборо богатства преда на управљање својој верној љуби.

Дакле, има ли плавуша 18 година? Али, зар да се такав мегацар, баја или мацан бави тричаријама када је недавно купио још једну компанију, скривен иза компликованог имена инвестиционог фонда чију структуру узалуд истражују у Комисији за прање новца. Мисли му заокупљају и геополитичке дилеме: у које територијалне воде да уплови овога лета на својој јахти? Да ли да се придружи колонији од око 200 Срба који имају виле или гајбе на Марбељи? Можда је време да промени личног тренера за тенис јер, његов снажни бекхенд угрожава безбедност дипломата на Дедињу. Његово баснословно скупо време троши и на следећу недоумицу: колико је паметно да увезе слушкиње са Филипина, што је прави хит у малобројној касти српског високог друштва. Филипинци раде као Кинези, а не знају језик, па неће трачарити по чаршији.   

Одгризао је пола кубанског томпуса, отпио гутљај вискија, посматрајући контрасте ноћног Београда: уџерица у центру и око ње мали Роми који се греју око ватре. Телохранитељи су испраћали лепотицу, али она је ипак стигла да га упита: "Са колико се нула пише твоје име, бејби?" Наравно, клинка ће учинити све да стане у ред кандидаткиња за потенцијалне верне љубе, али наш мегацар није заљубљиве природе као власник Челзија и пола Русије. Сетио се како је летос, на суперлуксузној јахти свога кума, негде у Медитерану, упознао плавушу која је слетела, као пакет хуманитарне помоћи из ваздуха за усамљене тајкуне, на палубу са још 10 другарица из Београда. Дневница за слатки живот ових лепојки на мору износила је 500 евра.

Брзо се тргао из летњих снова, враћајући се у своје природно стање суровог бизнисмена који, додуше, није почео тако што је потопио свој први брод. Наш Оназис је отео глисер. Натоварен цигаретама. Окренуо је неколико телефона и ујутру су булдозери запосели линију фронта, наспрам уџерице. Зар да се дечица јуре по баснословно скупом градском грађевинском земљишту? Уџерица је нестала, дечаци ће се грејати поред неке друге ватре, а бумбар ће имати још једну пословно-стамбену палату. У њој ће правити нове милионе и организовати затворене журке, само за одабране становнике српског високог друштва. Теку потоци "дом перињона", мљацка се кавијар, шмрче се, а ретки уљези из најнижих платних разреда на њиховим скуповима имају еквивалент оној улози коју су некад заузимале дворске луде, Титове пудле или добро однегован фикус бенџамин.

Мегацар припада оној групи капиталаца који живи инкогнито, у савршеној сенци. Србин који је доживео амерички сан никада неће дозволити да његова драга отвори врата прекрасне виле репортерима часописа за познате који ће сликати њихове главне и резервне кујне, завиривати под јоргане, у рерне, или гараже, сликајући још једног хероја који се попео на врх. Врх чега? Када сам тражио изјаву од једне крупне рибе, иконе џет-сета, која обија врата таблоида како би бар сваки други дан у бикинију истицала своје – пардон, адуте доктора Цолића – њен пи-ар је јавио да ће ме примити касније, јер се она купа у џакузију, после исцрпљујућег рада са тренером и обиласка њеног контингента бунди који заузима цео спрат.

Гротескност српског високог друштва логична је последица његове еволуције. После Другог светског рата, један млади песник јео је сваки дан кремпите у "Руском цару", што је васколики револуционарни Београд навело да посумња: тај мора да је масон. Ослободиоци су се привикавали на Дедиње и веома брзо је инаугурисана недодирљива, херметичка дружина весељака састављена од партијаца највишег ранга, генерала, Удбе и КОС-а, којима су балерине потврђивале лојалност, венчавајући се са "шињел џетсетерима" новог црвеног поретка.

Крајем шездесетих година, њихова деца су се спуштала у долину, отварајући прве дискотеке на европском истоку, али чак су и ти пионирски перформанси буржоаске декаденције извођени по постулатима соц-савеза. Ноћу на "Битлсе", ујутру на партијски састанак.

Време санкција изродило је високо друштво, новобогаташе који су из кожних јакни и тренерки – радних униформи на терену, катапултирани у одела "Хуго Бос" или "Пал Зилери", из патика "најки" у ципеле "пјаћоти". Постали су чланови управних одбора клубова, покуповали су станове у Милану или Паризу, основали "српску аутономну област – САО Марбеља", открили Карибе, верујући да се, после писања две разгледнице, постаје Хемингвеј.   

Жена једног великог фудбалера, који се, осим бриљантних дугих пасова и дриблинзима–лажњацима, прославио сочним дијалектом са мераклијског југа, сања српске снове. Редовно наручује контингенте колача из Париза. Слатикише послужује вод слушкиња у њеној вили, купљеној од једног контроверзног бизнисмена, бившег мужа садашње супруге тајкунчића чија глава породице негде у егзилу једе тежак емигрантски хлеб од седам кора, најављујући преко видео-бима спектакуларан долазак на власт.