Понос или стомак

Србија је у политичким кризама и нестабилностима већ годинама. Последње сећање на дане стабилности и каквог-таквог реда сеже до времена Јосипа Броза Тита, којег убоги пук, притиснут васколиким транзиционим неизвесностима, како време одмиче, сагледава у све позитивнијем светлу. То никако не значи да смо се пожелели комунизма, самоуправљања и осталих старих идеолошких крилатица, већ само говори о томе да је присутна свест да је некада држава функционисала, а да је већ много година та иста држава на годишњем одмору. Носталгија за маршалом тако није носталгија за радним акцијама, братством и јединством или за оптрчавањем штафета, већ је то природни жал за стабилним системом у коме су се, и поред свих несавршености, знала правила игре.

Насупрот томе, у нашем времену превирања, неизвесности су толике да се већ и политички аналитичари не усуђују да било шта прогнозирају – ни да ће бити владе, ни да неће, ни колико ће трајати – ако је буде, ни колико ће трајати – ако је не буде. Ипак, и поред свих недоумица око конкретних решења, и грађанство и аналитичари се углавном слажу која су кључна питања која муче Србију.

На једној страни, то је неповољна привредно-економска ситуација, док је на другој страни то проблем елементарног интегритета државе, без обзира на то да ли се ради о Уставу који је прошао "за прса", Космету или правосудном систему. Дакле, на једној страни, имамо проблем стомака – односно питање како га напунити, а на другој проблем поноса – иза кога је питање како га обновити и поново поверовати да је држава вредна да је поштујемо. Уједно, то су и два главна "фронта" на којима наша политичка елита води своје битке.

Но, политичка елита, и поред свег разумевања које за њен положај могу имати добронамерни посматрачи, никако не би смела да понови грешке које су у прошлости правиле неке друге властодржачке елите. Те прошле елите су биле потпуно налик коцкару који, не знајући како да отплати старе дугове, ставља читав улог само на једно поље, идући на све или ништа, и веома често остајући због тога го.

Већ проста памет говори да се државници не смеју понашати као коцкари и да никада не смеју играти "само на једно поље", јер не губе и не добијају само за себе, већ имају одговорност према онима који су их делегирали. Теза је веома јасна – уколико имамо два основна политичка фронта, економски и државно-правни, зарад успеха на једном, не би требало запостављати други – као што чине они који говоре да је Космет основни проблем Србије, или да је то питање Устава, Европе, или било које друго "фундаментално" питање.

Напросто, ниједно од претходних питања није фундаментално, јер би у том случају преостајала само "фундаменталистичка" политика која би зарад решавања једног проблема запостављала друге. Такав сценарио већ смо гледали у прошлој деценији када смо, понављајући да се "Србија сагињати неће", доживели економски слом, или када смо непосредно пре и после 5. октобра мислили да је довољно да опоравимо економију и да ће се тиме аутоматски решити и политичка питања. Но, стварност није тако једноставна.

Зато би се требало окренути целовитим стратегијама које ће пазити на оба главна фронта са којима се друштво и држава суочавају, не дозвољавајући да на једном пољу испослујемо Пирову победу, а на другоме потпуно изгоримо. То се, на пример, десило совјетским комунистичким апаратчицима из прошлога века, који су прихватајући трку у наоружању и хранећи понос, због запостављања економске базе за такву трку, доживели економски слом у коме су изгубили сваки понос.

Изгледа да је Путин из тога извукао поуку и сада у одбрани интереса своје државе ради другачије, држећи равнотежу између економске и државно-правне компоненте руске политике, и постижући одређене успехе. Камо среће да неки наши политичари имају памет руског председника који је управо ових дана говорио о стратешком партнерству између Русије и ЕУ, док извесни политичари код нас и даље лупају главом у зид и, поново везујући сву нашу будућност само за једно питање.

Није питање да ли смо због Космета спремни да поднесемо извесне жртве, већ је питање како да Србија реализује на Космету своје легитимне интересе, што она сигурно неће моћи уколико због овог истински важног државног питања запостави економску компоненту развоја. Једноставно говорећи, није питање да ли смо спремни да се због поноса одрекнемо стомака, већ је питање како да наши грађани буду сити и збринути, јер ће једино тако моћи да послуже држави којој припадају и да чувају њен понос.

То је знао и маршал с почетка нашег текста, који је и поред низа личних мана и мана његовог система, умео да држи равнотежу између поноса и стомака. Једино тако, борбом на више фронтова, и ми можемо доћи до респектабилне државе.

Стога ниједно питање које нас мучи није мање важно, и ниједно не треба запоставити – ни питања поноса, али ни питања стомака.

Истраживач-сарадник у Институту друштвених наука