Сенке над културом

Култура не може да се отргне из загрљаја политике. Колико год ватрено бранили културу без политике, ова друга се увек некако ушуња вољом људи из културе или оних из власти. Примера није мало. Указаћу само на два скорашња.
Недавно је из Скупштине града, из сектора за културу, стигла вест да се мења начин организовања културних манифестација чији је оснивач град Београд.

Предлаже се промена досадашњих савета у одборе из три разлога: одбрана концепта уметничког директора, израда финансијског извештаја, промена улоге установе у којој се изводи програм. Претпоставимо да су ваљани разлози за промену концепта организовања културних манифестација у Београду. Да ли су добра решења? И да ли ће она више или мање да празне градску касу?

Мора се одмах приметити да је политика ушла у овај предлог идејом да чланове одбора бира Скупштина града на предлог градоначелника којем у састављању листе помаже сектор за културу. На функцију у градској као и у другим скупштинама долази се политичким путем, односно партијским. Као политичка личност, изабрани функционер ће (увек) бити пристрастан и треба очекивати да ће у његовој милости бити партијски друг. Ако је судити по искуству, тешко је поверовати у другачије. Друго, зашто су проблем финансије ако се унапред одреде буџетске могућности. Онај ко ствара културни – уметнички програм руководиће се тим границама а не одбор или савет. Концепт политичког избора оних уметничких личности (група) који стварају, организују и троше градске паре може да буде и даље на снази или да се мења у правцу смањивања уплива политичке воље. Уколико се настави с таквом праксом, онда не би смело да се променом градске власти подигне граја "продемократских снага" како се политика меша у културу. Те снаге сада ћутке прелазе преко чињенице на коју се овде указује.

Шта би било другачије, а да култура минимализује вољу политичких функционера? Ништа оригинално, само више демократије у домену културе. Зар не би било боље решење да уметничке директоре бира, путем јавног позива или конкурса, један већи број градских одбора, чији би састав такође добили путем самопредложених референци. Структура одбора није проблем а имао би и финансијске надлежности. Тај одбор би сачинио пропозиције и услове конкурса за уметничке директоре а ови би морали да обезбеде тим за реализацију пројекта. Дакле, сваки представник грађана у Скупштини града (као и јавност) која бира чланове великог одбора, имао би увид у квалитет кандидата и смањила би се политичка симпатија а увећале стручност и компетенција. Мандат би трајао само за једну или две манифестације, а не четири године. Шансу чекају многи уметници и културни ствараоци. Мање кошта а стручност добија на угледу.

Другу сенку политике над културом бацио је недавно српски ПЕН. Ова организација између осталих циљева, штити књижевност од политичких притисака. Међутим, догодило се да српски ПЕН производи политички случај у књижевности. Објављено је саопштење у коме се осуђује отказ једном песнику који је радио у Културном центру Новог Сада. У саопштењу се указује како се "придржавао Повеље ПЕН-а на слободу изражавања" (Гле! Неко у Србији ускраћује слободу изражавања!), и при том аутори писма осуђују појаву усмених и писаних листа непожељних писаца ("Политика", 21. 3. 2007). Занимљиво! Исти лист је објавио текст на ту тему где стоји да је дотични песник "поднео неопозиви отказ на место уредника за издавање публикација КЦ Новог Сада" (10. 3. 2007). Ако је ова вест тачна, може се слободно закључити да српски ПЕН манипулише чињеницама у политичке сврхе. Друго, није тачно да се у Србији ускраћује слобода изражавања. Свака установа културе има своје програме и право на избор. Ако бисмо анализирали ко је све био гост на разним књижевним трибинама, добили бисмо, претпостављам, занимљиве податке. То исто важи и за медије. Неких писаца је превише, а других скоро да нема. Допустимо право да медији и установе културе имају свој избор. Али зашто је један избор добар а други није? То је већ политика онога који суди, у овом случају српског ПЕН-а. Иначе, о њему би се дало аргументовано проговорити. Зашто ћути када, не тако давно, један српски писац бива политички нападнут од једне странке, или зашто је ћутао поводом политичке харанге на Хандкеа? Да ли је реч о политичкој опцији ПЕН-а? Некад наступа против политике, а понекад политику увлачи у своју активност. Од прилике до прилике.

Али, без бриге. Српска култура је динамична, стваралачки богата и њен однос са политиком траје дуго. Баш је згодна тема за истраживање. Како њен организационо-управни тако и стваралачки аспект.

Социолог, научни саветник