Побуде на мала врата

Антикорупцијске прописе није лако ни написати ни донети, а још теже је обезбедити њихову примену. Због тога прво што пада на памет кад нека антикорупцијска институција или закон профункционише, а појаве се претње да ће се изменом прописа подрити тај процес – јесте да се иза предложене измене крије лоша намера. Друга ствар која често пада у очи јесте одсуство смислених образложења потребе за новим решењима. Нешто слично као у афоризму бесмртног Виба: "колико ме растужи поскупљење, толико ме засмеје објашњење". Устав и Уставни закон су пак озбиљне ствари и не би требало да буде недоумица ни о томе шта се њима хтело, а још мање шта у њима пише. Ипак, такве дилеме постоје.

Актуелни сазив Народне скупштине је, наиме, Уставним законом наложио следећем новоизабраном парламенту да у току првог заседања, између осталог, "усклади са Уставом законе којима се уређују остваривање права грађана на обавештеност", и "изабере орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност". У Уставном закону се тако, поред органа који су уставне категорије, нашао и један који је описно одређен. Да би будући законодавац поступио по овој норми мораће претходно да одговори на неколико питања.

Најпре, шта је "право на обавештеност"? Устав је у истом члану (51) регулисао две потпуно различите ствари. С једне стране, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја, а средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују. С друге стране, свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом. Наспрам првог права стоји обавеза медија, наспрам другог, обавеза државних органа.

Овако постављена обавеза медија није, међутим, регулисана важећим прописима. Напротив, Закон о јавном информисању говори о слободи, а не обавези медија да објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна. Наспрам другог права ("приступ подацима") стоји обавеза државних органа која је већ солидно уређена Законом о слободном приступу информацијама.

Друго питање које се намеће је да ли "орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност" већ постоји? Будући да нова уставна обавеза медија није важећим законима као таква одређена – не постоји ни орган који прати њено поштовање, мада у извесној мери то чини РРА када врши надзор над радом емитера. С друге стране, повереник за информације од јавног значаја, између осталог, прати остваривање права на приступ информацијама.

Треће, да ли Уставни закон налаже усаглашавање једног или више закона? С обзиром на то да има више закона који регулишу уставно право на обавештеност, произлази да више постојећих закона треба допунити новим одредбама. Док би у Закону о јавном информисању дошло до битних допуна (уношење обавеза медија), у Закону о слободном приступу информацијама оправдане измене ради усаглашавања са Уставом могле би бити искључиво језичке природе (нпр. коришћење израза подаци уместо

Четврто, да ли Уставни закон налаже избор једног или више органа и којих? Уставни закон недвосмислено користи једнину када говори о "органу који прати остваривање права грађана на обавештеност". Међутим, који је то орган?

Као што смо видели, тренутно не постоји орган који прати остваривање једног дела тог права (чл. 51. ст. 1 Устава), па је најлогичније тумачити да је законодавац имао вољу да се такав орган установи (законом). Дакле, то би био орган надлежан да прати да ли медији истинито, потпуно и благовремено обавештавају грађане о питањима од општег интереса. Тај орган би бирала Народна скупштина, а ко би га чинио, како би се звао и каква би овлашћења имао регулисало би се законом. Најлогичније би било да то буде, на законски ниво подигнуто тело за праћење поштовања стандарда новинарске професије и да, сходно томе, чланове предлажу новинарска удружења, медијске асоцијације и сл. На тај начин, нови сазив скупштине би испунио своју обавезу и не би било разлога да врши поновни избор повереника за информације од јавног значаја.

Постоји, међутим, бојазан да би будући сазив Народне скупштине могао да своју обавезу разуме тако да изменама закона треба створити потпуно нови орган који би пратио остваривање оба поменута уставна права, при чему је готово једина заједничка нит та два права чињеница да су се услед немара уставотвораца нашла у једном члану највишег правног акта. Такав замишљени орган требало би да буде компетентан за праћење остваривања стандарда једне професије (новинарске) и праћење поштовања процедура у државним органима. Ово је могуће учинити, али то би било једнако логично и оправдано као када би заједно у једном органу били, на пример, Управа за јавне набавке и суд части Инжењерске коморе.

Трећа варијанта је да се народни посланици определе да Уставни закон тумаче као да његова одредба поставља обавезу новом скупштинском сазиву да изабере повереника за информације од јавног значаја. Ова опција, за коју многи сумњају да је била скривени политички циљ норме Уставног закона, представљала би насиље над правом из следећих разлога: а) претпоставка за избор новог повереника је разрешење постојећег, а за тако нешто нису утврђени на закону засновани разлози; б) био би начињен ничим оправдан преседан у смислу разрешења и поновног избора носиоца само једне од функција које нису изричито поменуте у Уставу (такав избор није предвиђен нпр. за Савет РРА, Комисију за хартије од вредности и др.); в) тако би била изневерена раније исказана воља законодавца да се функцији повереника обезбеди сталност у односу на промену скупштинског сазива (седмогодишњи мандат); г) законодавац је имао могућност да поименице наведе у Уставном закону да треба изабрати повереника, али то није учинио, па треба тумачити да му то није ни била намера.

Дакле, ма колико да су могуће скривене и политички мотивисане побуде твораца Уставног закона, оне на срећу нису довољно вешто преточене у тај пропис. Тако је остављен простор будућим народним посланицима да чињеницу да је право на приступ информацијама ушло у Устав, не искористе за нарушавање достигнутог нивоа остваривања тог права.

Програмски директор "Транспарентност Срби