Тежак повратак међу запослене

У анализи неактивности најпре се мора уважити чињеница да и међу неактивнима постоје велике разлике. Једна од најзначајнијих разлика односи се на спремност за обављање посла. Док већи део неактивних не сматра да би могао да почне са обављањем посла, један значајан проценат неактивних (њих око 300.000 или 15 одстонеактивних) сматра да би могао да почне са радом, али ипак не траже посао. Због чега? Да бисмо дали одговор на ово питање, треба да упоредимо неке карактеристике ове групе (неактивни, који могу да раде, али не траже посао), са незапосленима, који чине активне напоре да пронађу посао. Овде износимо најинтересантније закључке до којих смо дошли као и покушаје интерпретације тих резултата.

1.Неактивност је вишау породицама које имају већеукупне месечне приходе. Другим речима,један од узрока неактивности је ослањање на приходе који не долазе од рада и (или)приходе осталих чланова породице. С обзиром на општу материјалну ситуацију у Србији, где ти виши приходи нису заиста високи, изгледа да се неактивни у Србији радије опредељују за неактивност уз постојећи ниво животног стандарда него да покушају да кроз укључивање на тржиште рада остваре његово побољшање.

2.Неактивност је виша код удатих жена, као и у породицама које имају децу. Овај податак је у складу са перцепцијом полних улога у српској култури, које су најчешће такве да сежене сматрају успешнијим у раду код куће: одгајању деце, припремању оброка итд. Ова слика је толико снажна да сама статистика у оквиру контингента неактивних има категорију којом означава управо ову категорију жена – домаћице (док домаћини, свакако, као статистичка категорија не постоје). Са друге стране, мушкарци се сматрају успешнијим у зарађивању новца, па се више труде да нађу посао и последично, њихова неактивност је мања. Интересантно је да, жене које нису у брачној заједници (неудате, разведене, удовице), које немају помоћ од партнера у обезбеђивању материјалних средстава за своје домаћинство, у просеку показујуједнак степен неактивности као и неожењени мушкарци.

3.Неактивност је виша код ниже образованих особа. Узроке њихове неактивности можемо тражити у обесхрабрености у погледу изгледа за проналажење посла. Имајући лоша искуства са тражењем посла, особе нижег образовања, чешће губе наду у проналажење посла. Сличне разлоге неактивности можемо тражити и код припадника ромске етничке мањине, који такође имају виши ниво неактивности, који је поред обесхрабрености вероватно повезан и са вишедимензионалном дискриминацијом Рома у Србији.

4. Неактивност је виша код старијих припадника радног узраста (55-64 године). Иако се осећају спремним за обављање посла, припадници ове групе радије се опредељују за неактивност него за тражење посла. Посматрајући ширу слику тржишта рада у Србији можемо навести макар два разлога којима бисмо објаснили ову појаву: (а) губљење радне способности – старије особе се због својих година осећају мање способним за рад, и (б) обесхрабреност у везиса (поновним) проналажењемпосла, због чега се често одлучују да дочекају законски прописане године за одлазак у пензију.

Неактивност је горући проблем тржишта рада Србије, на који мали део шире али и стручне јавности обраћа пажњу, узимајући у фокус своје анализе искључиво незапосленост. Као основне узроке неактивности идентификовали смо ослањање на приходе ван рада, традиционалне улоге које везују жене за послове у кући, али и обесхрабреност у погледу проналажења посла. Управо последњи узрок неактивност чини можда још значајнијим проблемом од незапослености, како на личном тако и на друштвеном нивоу. На личном нивоу, неактивност значи прихватање става одустајања од тражења посла, која кроз губитак знања, вештина и радних навика резултира у великим тешкоћама повратка у запослење. На друштвеном нивоу, иако је одређени степен неактивности неопходан нпр. због школовања, висока неактивност значи велики губитак потенцијалне радне снаге, који представља препреку у економском развоју земље.

*Фонд за развој економске науке (ФРЕН)