Гугл је моћнији него што се мисли

У Србији се, као и у другим „компјутеризованим” земљама мање чита. То нам је донео марш времена. Не пише се више гушчијим перима, па ни челичним каквима је као „најпаметнијим” писао Томас Ман. Мени је један сликар челична перца за мастило и туш доносио из Њујорка! Модерност је неминовна.

Али пошто су компјутер и његово лаконски наштеловано чедо фејсбук, као и игрице заокупили ум и сваки час слободног времена младе генерације, морамо новорођенче носати. Кадгод имам прилику ја деци говорим: „Ви сте добили у руке једну од најмоћнијих машина, и морате знати да она није само кратко ћаскање и „блоговање”, није само игрица и коцка, већ носи у свом преголемом мозгу све књиге овог света! Научите се да отварате на Гуглу знања и памет, историју и науку. Питајте компјутер као стрпљивог учитеља, он ће вам открити све што не знате и што вам је важно у животу, политици, здрављу или спорту!”

Ту стрпљивост компјутера је још 1973. наглашавао Дин Браун са Стенфорда, кад је гостовао у Суботици: „Он вас неће ружити и псовати, биће на вашој страни.” Али авај!, чим су га се дочепали криминалци и непријатељи људског рода почели су га претварати у нажалост и опасну справу.

Деци увек објашњавам да је упарен са штампачем тај апарат постао кадар да порађа књиге. Нисам имао Шантићевих песама у кући. Кад сам схватио колико је компјутер књиготворан „иштампао” сам из њега стихове поете кога сам у младости обожавао.

Да ће књиге света ући том брзином у меморијске дискове рачунара није се веровало. Ја сам године 1971. у Љубљани на Првом светском конгресу информатике питао једног америчког инжењера који стварају оно што се тад називало „вештачки мозак”: „Видите ли у будућности могућност да се све књиге из великих националних библиотека нађу у тој моћној меморији?” Човек невероватно високог чела одговорио ми је сетно: „То је одлично питање, и мислим да је то са садржином књига могуће технички. Али не видим ко би уложио новац у тај подухват!”

Геније је знао да човечанство баца паре увек најпре у ратне сврхе.

Кад гле, сада, млади људи какав је био Бил Гејтс створили су хипермеморију Гугла. По специјалним ценама универзитети могу одатле да добију већину класичних дела светске памети.

Но упркос тој шанси коју компјутер отвара пред новим генерацијама, ваља жалећи за књигом подсетити на мисао поменутог Дина Брауна: „И књига је врло савршена машина!” Он је брзо прелиставао странице једне књиге (машина с ротацијом око замишљене полуге) и закључио: „Погледајте којом брзином могу из ње да извучем информацију коју хоћу!”

Дакле, ипак је штета што се читање као интелектуална активност редукује, смежурава и постаје дар једне мањине.

 Био сам сведок развоја једног садашњег детета. До поласка у школу читале су му се књиге свако вече. Он је постао експерт за Пинокија и за бајке. Али откако је доспео у гутачицу свег расположивог ђачког времена, средњу школу, (по осам часова дневно на настави, и још сати учења код куће! Експлоатација дечјег рада без премца!) младић нема ни кад да чита. Школа им не да да дишу!

 Стање с читањем је погоршано, али ипак се треба сетити да ни у моје време, ми гутачи књига нисмо били већина, него цвикерашка мањина. Остала су деца јурцала и базала по цео дан. Свет је ипак у основи увек исти.