Врхунска књижевност на маргини

Са књижевношћу се у последњих неколико година догодило оно што се раније већ догодило са ауторским филмом или са озбиљном музиком. Ауторски филм, наравно, и даље постоји, али није доминантан део сцене на којој владају холивудска Б и Ц продукција. У свакој земљи постоје енклаве посетилаца опере или филхармоније, али сцена, заправо, припада небројеним жанровима и стиловима поп музике.

У књижевности је тај процес текао спорије, поготову на истоку Европе, где је књижевност кроз историју увек била тесно скопчана са питањима социјалне функције и идентитета. Данас је тај процес не само сасвим очигледан него и неповратан: озбиљна, врхунска књижевност опстаје на маргинама интересовања и на ентузијазму посвећених читалаца док је у фокусу површна, комерцијална литература у којој доминирају књиге без икаквог трага ауторства или гламурозни аутори неупоредиво познатији и важнији од својих књига. Погледајмо ту промену на једном лако видљивом примеру. Пре двадесет година ниједно политичко, друштвено или јавно питање није могло бити формулисано без учешћа врло широке заједнице писаца. Данас је незамислива било која политичка тема или кампања у којој учествује неки писац.

„Данас је књижевност постала ствар каријере”, каже се у новом роману Сејса Нотебома „Изгубљени рај”. И заиста: као да су из највећег дела оног што се данас представља као књижевност ишчилели велики разлози, истинска страст, жудња за сазнањем, људска потреба за открићем, антрополошка нужност да се кроз причу и причање осмисли свет властитог живота. Уместо тога, књиге наших дана врло често јесу таблоиди у корицама књига или наставак забаве другим средствима.

Пошто је бескрајна забава постала основни услов практично свих активности које смо у стању да предузмемо (што се види и на језичком нивоу свакодневице: сви говоре да су се свуда и у свему „добро провели” или „забавили”), ни књиге нису могле да остану имуне на такав захтев. Отуда су рото романи премештени са трафике у књижаре, док је понуда књига у неком хипермаркету идентична понуди књига у најбољој градској књижари. И то је глобални процес, непрестана производња истости које не треба да подстакне, узбуди, ободри или испуни, већ само да утоли дух празнине, самоће или досаде. Али то само значи да у наше време књиге које највише виђамо постају, у ствари, потпуно другачије од свих очекивања проистеклих из познатог наслеђа светске књижевности. Изгледа да многи читаоци данас не очекујуод књига бриљантан стил, нова сазнања, поетичке игре и истраживања, дух модернизације, културноисторијске релације, новости у поступку. Од књига се већином захтева прича, што једноставнија, утолико боље, због чега су са јавне сцене нестали читави жанрови без којих је, све доскора, књижевностбила незамислива: од поезије до есејистике, од драме до теорије.

И тако долазимо до одговора на питање које се књиге данас највише читају, и зашто. Највише се читају књиге које су у духу времена забаве, књиге које не обавезују ни на шта, поготову не на то да буду запамћене. Постоји још једна видљива промена: упркос осведоченом искуству да живимо брзо, кратке књиге и сажето приповедање су умногоме изгубили на цени коју су имали пре двадесетак година. Данас се, по правилу, међу најчитанијим налазе обимне књиге, што је аналогно невероватној гледаности серијама ТВ сапуница.

Сваки изузетак, утолико важнији што је ређи, само одржава могућност да врхунска литература остане у вези са читаоцима, данашњим и будућим, оним који од књижевности захтевају највише и очекују да их када склопе корице књиге, она барем мало промени. Таква књижевност постоји, само од нас зависи да ли смо у стању да је приметимо.

Аутор је песник и главни уредник Издавачке куће „Архипелаг”