Публика затрпана бестселерима

Књиге се у Србији сада мање купују него пре пет година због ниског стандарда, али се недостатак времена за читање ређе наводи као разлог. Књига се најчешће позајмљује од пријатеља, чешће се купује као поклон него 2006, интересовање за читање углавном се развија током основне и средње школе, док су завршетак средње школе, проналажење запослења и улазак у средње доба догађаји који најчешће утичу на престанак читања. Такође, порастао је број читалаца који користе интернет, они који се не друже са литературом чешће гледају телевизију, виђају са пријатељима из комшилука и кувају, док они који више читају чешће „сурфују” интернетом и играју игрице на рачунару. Две трећине читалаца чланови су библиотека, али мање се чита због образовања и посла него раније.

Ово су само неки од закључака анкете коју је предузеће МЦ „Мост” у фебруару ове године спровело на национално репрезентативном узорку од хиљаду становника Републике Србије, старијим од четрнаест година. Слично истраживање спроведено је и пре пет година, на иницијативу Народне библиотеке Србије, па је могуће правити занимљива поређења. Шездесет одсто испитаника прочитало је књигу у последњих годину дана, што је већи број у поређењу са 2006, а жене су више читале од мушкараца. Док је 41 одсто испитаника купило књигу у последњих годину дана, што је пад у односу на пре пет година.

(/slika2)Истраживања су једно, а лични утисци често су другачији. Ипак, неизбежан је закључак да је у порасту интересовање за белетристику, а да су публицистика и научне књиге мање тражене.

Поводом тога колико се и шта чита у Србији, да ли су књиге заиста толико недоступне, разговарамо са писцем и универзитетским професором Михајлом Пантићем.

– Књиге нису скупе. За два литра бензина или две кутије квалитетнијих цигарета можете на некој акцији купити изванредан роман, добру књигу есеја, а поезију још само што не поклањају, јер њу ионако ретко ко купује. А белетристика је добар начин да се изместите из ружне стварности, да одете у неки паралелни, измаштани свет, који се према Борхесу једва разликује од нашег света, али једноставно мање боли. Скупа су нова издања, енциклопедије, речници, монографије, зато што тако мора бити, у њих је уложено много труда и много новца за припрему и штампу и оне, напросто, не могу и не треба да буду јефтине. Осим тога, не морамо купити сваку књигу коју желимо да прочитамо. Ту су библиотеке, које у Србији добро раде, а о чему се незаслужено мало говори. Библиотеке у Краљеву, Шапцу, Врању, Суботици или Београду су изванредне јавне културне установе, од прворазредног значаја за образовање популације, која, нажалост, више воли да пије пиво и да гледа турске серије него да чита – сматра Пантић.

Чињеницу да књиге више купују и читају жене, наш саговорник коментарише:

– Женски део популације је одувек, па и данас, приврженији читању. То је питање сензибилитета, па и одговарајућих конвенција задатих културом и традицијом. Писање је женски посао, како год да се гледа, и онда је право да су и најпопуларније и најчитаније управо ауторке, и код нас и докле нам поглед допире.

Није нам потребно опсежно истраживање да бисмо знали да је знатно смањено интересовање за литературу домаћих аутора, мада и оно потврђује исто. Михајло Пантић, један од наших најистакнутијих приповедача, тумачи ову појаву на следећи начин:

– Спољашњи разлог за то огледа се у чињеници да смо буквално затрпани неукусно великим бројем наслова, издаваштво је релативно брз бизнис, сви већ годинама говоре о томе да је та делатност у кризи, а онда се на Сајму књига појави неколико стотина излагача са десетинама и стотинама нових наслова. Када је о књижевности реч, наша читалачка публика, као и свуда у Европи, затрпана је гомилама стварних или медијски напумпаних бестселера, и онда ту за домаће писце баш и нема превише места. Свуда у свету књижаре су налик једна другој као јаје јајету, све Коељо до Коеља, и све чешће, где год да одем, у Париз или Софију, наилазим на скромне полице на којима пише „домаћи писци”, који као да су издвојени у некакав гето.

(/slika3)– Други, унутрашњи разлог знатно је сложенији. Наша књижевност је сувише исполитизована, сувише оптерећена претешким питањима прошлости и садашњости. Рекао бих да српски писци преозбиљно, у лошем смислу те речи, схватају свој посао, они писањем воде политику, тумаче историју, прочишћавају колективне трауме, подржавају или руше митове и све је то у реду, али то читаоце једноставно све мање занима. Ако нам је живот напоран, зашто бисмо још и морали да читамо и књиге које нам то потврђују.

О књигама до којих желе да дођу људи се углавном информишу преко пријатеља, телевизије, млађи путем интернета. Међутим, читаоци, уопште, данас желе више стручних препорука о књигама, недостаје им добра књижевна критика. Како се снаћи у огромној понуди, питамо нашег саговорника.

– Окружени смо милионима књига. Када уђем у неку мегакњижару, у неком од новобеоградских тржних центара, осећам се изгубљеним, јер данашње књижаре, каже Дејвид Лоџ, личе на супермаркете, шарене дречаве корице имају и Хегел и Достојевски и актуелни бестселери и блажени анонимуси. И заиста је питање како се у томе снаћи. Свако изналази неки свој начин, мислим да је то сасвим индивидуална ствар. Неко верује медијима, понеко још, гле чуда, знам то из сопственог читалачког искуства, верује и критичарима, неко се ослања на интуицију, неко је већ одавно одабрао писце чији рад прати, неко не мрда од класике, неко воли да је у тренду, неко воли да говори о књигама које није прочитао али о њима има спреман и неопозив суд... Најважније је да се чита, ипак и упркос свему, све остало, па и начин долажења до онога шта се чита подлеже сталном преиспитивању.

Електронска књига у свету је општи тренд, међутим, каква је њена будућност код нас, будући да све више људи има контакт са виртуелним начином комуникације, са „другостепеним световима”. Пантић сматра да је као и свуда у свету, ова будућност извесна:

– Последњих двадесет година суочавамо се са новом цивилизацијском измишљотином, читањем са екрана, и то је само нова форма усвајања текста, суштина остаје непромењена, читање остаје читање, можда донекле брже али свакако површније. Нисам склон никаквим катастрофичким визијама о смрти класичне књиге, јер је она један од основних облика и темеља људске културе. Читање са екрана не противречи читању књиге одштампане на папиру, напротив, рекао бих да се та два читања узајамно допуњују и потпомажу. Кад год нешто напишем на компјутеру, а само на њему пишем, обавезно то одштампам на папиру, да бих видео шта сам заиста написао. И још нешто: у кревет увече одлазим са књигом а не са компјутером. Шта ћете, ствар навике.

Марина Вулићевић