Благост и умиљатост

Лепа жена је радост. Уколико уме и да воли, она нема цену. Сви мушкарци траже такву. На овакав начин размишља Оливер Њего. Темпераментни баритон београдске Опере, радо виђен гост на многим престоничким дешавањима, особа је ретке харизме. Носи бомбу у грудима. Пева и рецитује. Од Дучића је учио о есенцији женског бића. У његовом друштву свака жена, без изузетка, лако се нађе на трону. Она која носи благост, умиљатост у ставу, у покрету, може да рачуна на додатно интересовање српског Фигара.

– Умиљатост је особина коју жена не може да научи или одглуми. Или је поседује или не. Не трпи никакву надоградњу. Дијамант, ако није прави, не може се полирати нити се може направити племенитим. Око увек застане за витком, танком, високом, као извајаном фигуром. Лепа жена вреди колико је тешка. Уколико је још умиљата, таква је дар за мушкарца. Наравно да је физички контакт примаран. Из њега произилазе све остале жеље и хтења. Жене имају наглашену способност да се изражавају преко своје сексуалности. Умеју да манипулишу њоме. Поседују и умеће директног исказивања осећања. Мушкарци се "пецају" на те ствари. Жена никад не сме да је на тацни. Мора да буде завијена у хиљаду омота, да има жељу да јој скидаш слој по слој. Хватао сам себе да лудим за особама које имају вербалну моћ у чину заједништва –признаје уметник. Мисли да је еманципација схваћена као потпуна идентификација са мушким родом. Смета му погрешно тумачење тога појма. У прилог томе спомиње и кризу институције брака.

– Мушкарци су одувек били такви какви јесу. Волели су кафане, волели су друге жене. Све што су некад радили раде и данас. Ипак, бракови се нису кидали у тој мери. Да ли је еманципација цех којом се плаћају растурени домови? Остављена деца. Или ће можда неко рећи да истинско освешћивање жене лежи у томе што је она научила да носи кратке панталоне. Тетовира се, пуши и огледало има као јединог пријатеља. Као прихватљив форсира се модел да жена личи на мушкарца. У свему. По маниру, строгом погледу, гласном говору. Њена женственост, мекоћа, путеност, оно што је била вековна инспирација за живот и уметност, пала је у заборав. Нема је. Остаје нам да сазнамо хоће ли генетички инжињеринг до краја одрадити своје – оставља простор за различита тумачења и интелектуалне дебате. Оно од чега највише узмиче јесте женски оквир који се брани надменошћу. О онима које раде јавни посао има посебно мишљење.

– Оне су превише оптерећене. Огромну енергију троше на себе. Немају потребну количину пожртвовања за породицу. Никада се не бих оженио особом која фигурира у јавној сфери.

Међутим, мушкарац који је самосвестан, онај који може да пружи обест и "ждребство" нема чега да се плаши. Једино када видим да је реч о фасади испуњеној ароганцијом брзо дижем руке. Немам шта да чапкам. То ме никада није провоцирало – уверава наш саговорник. Да ли љубав посустаје пред интересом? Хоћемо ли то да прихватимо?