Без лаких поена

Одлука Мартија Ахтисарија да привремено одложи објављивање предлога за решење статуса Косова и Метохије има последице по све релевантне политичке актере у Србији и то посебно у предизборној кампањи. Као и сваки важан политички гест и овај се може посматрати у контексту могућих и стварних добитака на политичкој сцени.

Да је којим случајем предлог већ објављен, питање о политичким добицима и губицима имало би јасан одговор. Владајући политички актери који би сачували Косово и Метохију у саставу државе Србије били би добитници, не само на дневнополитичком, већ и на ширем историјском плану. Истоветна јасност уследила би у случају неуспеха. Уз косовску независност, извесно је да би актери на власти осетили горчину политичког пораза.

Ипак, како одговор на питање о статусу Косова и Метохије сигурно неће бити дат до краја текуће изборне кампање и како он не зависи једино од државе Србије, Ахтисаријев преговарачки тајм-аут у значајној мери претвара косовско-метохијско питање у питање политичке позиционираности и медијског наступа кључних актера на политичкој сцени.

Хоризонт државне политике према Косову дефинисан је јединством два политичка момента: залагањем за неповредивост територијалног интегритета Србије и политичким консензусом.

Ставом о Косову и Метохији као интегралном делу државе Србије и недвосмисленим залагањем за суштинску аутономију Албанаца који живе на том простору, држава Србија је поставила главне смернице по том важном питању.

Други битан моменат државне политике је чињеница да она представља израз сагласности свих релевантних парламентарних странака и да је општа сагласност потврђена и на референдуму посвећеном Уставу Србије.

Ставови јавног мњења о Косову и Метохији у великој мери одговарају и главним политичким порукама. Према налазима истраживачке агенције "Политикум", чак 61 одсто грађана Србије види суштинску аутономију Космета у саставу Србије као најбоље решење. Примат ове концепције показује висок степен сагласности између ставова политичке елите и грађанства.

Овоме треба додати да у временима у којима се отварају крупна питања државе постоји склоност грађанства да оптира за поруке које шаљу највиши функционери, а пре свих председник и премијер. У том контексту, шанса за добитак и губитак њихових странака на изборима везује се за способност да образложе и доследно заступају већ познату политику према јужној покрајини.

Поводом овога, ваља нагласити да председник и премијер у јавности јасно заступају позиције Србије, али је видна извесна асиметрија у погледу њихове улоге у креирању политичког консензуса.

Председник Србије Борис Тадић, као лидер ДС, због политичко-медијског профила и бирачког тела своје партије, није претерано склон политичком договору са радикалима и социјалистима. Ипак, с обзиром на општу сагласност свих партија о КиМ у Скупштини, референдум, као и активно учешће ДС-а у преговарачком процесу, демократе се у текућој кампањи суочавају с немалим изазовом проналажења равнотеже између политике консензуса према покрајини и неминовног идеолошко-политичког сукоба с радикалима и социјалистима.

Једно је за сада сигурно: ако политички став по питању Косова и Метохије буде жртвован зарад идеолошког рата са радикалском конкуренцијом по истом питању, ДС ће бити у противречности са сопственим скупштинским и референдумским опредељењима. Исто тако, жестоки рат с радикалима ДС-у не доноси нарочиту корист осим у случају политичкоизборног пребројавања на противнике и заговорнике реформи. У текућој кампањи, једноставног идеолошког пребројавања највероватније неће бити, с обзиром на "велику гужву" и немалу конфузију у "демократском блоку".

За разлику од председника Тадића, премијер Војислав Коштуница има мање деликатну позицију. Инсистирање на консензусу за њега не носи ризик губитка подршке бирача. Наиме, већ дуже време ДСС има имиџ странке која баштини дух државне и народне саборности и представља средњи пут између левих и десних екстрема.

"Средњи пут" као идеолошка синтагма и реалполитички оријентир ДСС-а, довео је до тога да питање Косова и Метохије буде ствар договора свих битних политичких учесника, али и да, без значајних губитака доследности и рационалности, не буде тема за вулгарно дневнополитичко поткусуривање у јавном животу. Ипак, постигнућа из домена високе политике, морају наћи пут до свести обичног грађанина: да би донела успех на следећим изборима, политика ДСС мора бити преведена у скуп конкретних и опште разумљивих порука.

Кад је о радикалима реч, уколико заиста желе успех, у Ахтисаријевом тајм-ауту би требало да остану доследни скупштинским и референдумским опредељењима. Недвосмислена подршка држави у тешким историјским тренуцима омогућава наставак изградње позитивног државотворног имиџа који није у несагласју с програмским опредељењима странке. Уз то, такво медијско-политичко опредељење не лишава СРС "погонског горива" за конфронтацију са ДС-ом и остатком постпетооктобарске политичке елите.

И најзад, за партије које заступају став супротан владајућим друштвеним и политичким опредељењима, чини ми се да Ахтисаријев тајм-аут нема много значаја – не само зато што нису део актуелног политичког естаблишмента и преговарачког процеса, већ пре свега због тога што је у Србији, као и било где у свету, кампању немогуће водити истовременим ослањањем на државно-национални дефетизам и реформски ентузијазам.

Косово и Метохија је исувише компликовано и осетљиво питање за лаке политичке поене. Уосталом, на државним питањима не поентирају ни странке, ни лидери, већ се показује државничко умеће и заузима место у историји. Деликатност тренутка налаже да политичка елита промишља државнички, тачније да узме у обзир сваки исход тескобног преговарачког процеса и да понуди што боље одговоре.

Политички аналитичар