Без музеја нема ни државе

Напустили смо већину идеолошких поставки које су одређивале нашу стварност у другој половини двадесетог века, али упорно, барем на нивоу подсвести, опстаје она о подели друштва на „базу” и „надградњу”. У тој подели култура се види као део ове друге, као некакав украс, орнамент. Значи, нешто без чега се може, нешто где се најбезболније сече.

А неће бити да је баш тако. Ова предрасуда је, на нашим просторима, удружена са још једном опасном илузијом. А то је она да смо, као држава, решили идентитетска питања. При томе се заборавља да је идентитет категорија у сталним променама, надградњама... Сви који су се, мало-помало, одвајали од Југославије улагали су у конструисање и оглашавање својих идентитета, и то најпре кроз повећане инвестиције у култури. Једино смо ми мислили да се идентитет подразумева. И да, консеквентно, у овом часу, није потребно увећано улагање у културу. Баш као што идентитета нема без културе – нема ни државе без музеја. Музеји су лична карта државе.

Друга Југославија је, на пример, добро знала шта значи имати Музеј савремене уметности. Могло би се направити и озбиљно истраживање о томе колико се та инвестиција из средине шездесетих година вратила и оплодила, не само на симболичком плану, колико је изградњом тог и таквог музеја ондашња држава послала о себи слику једне еманциповане заједнице, толико другачије од света иза гвоздене завесе. Данашњу Србију све то не интересује. То закључујем по томе што не постоји јавни притисак да се наставе радови на реконструкцији. Током последње деценије прошлог века чињено је све да се затру тековине модернизма. Веровао сам да ће петооктобарска промена подразумевати да МСУ буде прва институција која ће надокнадити провалију из времена када се пропагирало да су наши идентитети искључиво у вези са парадигмама давно прохујалих времена. Показало се да није тако.

Нису нама музеји потребни да би странци видели ко смо ми. Важније од тога је да ми то сагледамо. И, по могућности, разумемо. Често се чује да музеји смарају. Не сумњам да и међу политичарима има много оних који тако мисле, али не смеју да кажу да не би испали глупи. Да бисмо уопште проверили тај исказ – прво морамо имати музеје.

Јасно је да недостатак новца ствара извесну нервозу међу различитим протагонистима културе, то јест корисницима буџетских средстава. Али је исто тако чињеница, лако објашњива, да „политичари воле глумце”, било на сцени или на филмској траци – свеједно. У предизборним кампањама реч препознатљиве личности значи много више од лика човека који је, рецимо, конзервирао Мирослављево јеванђеље или написао успешну збирку прича...

Често имамо и ситуацију да се новцем пореских обвезника потпомажу мјузикли који би по дефиницији морали да зарађују паре. Области које недвосмислено потпадају под културну индустрију морале би саме да се снађу за новац. Уосталом, измерите колико је личности из света драмских уметности било на министарским положајима у временима „транзиције”. И по томе Србија није изузетак у региону.

Излаз из ове ситуације не треба тражити од Министарства културе – напротив, мислим да министарству (аргументима, јавним притиском, ако нешто тако још постоји...) треба помоћи да се у влади, упркос чињеници да све обавезује на стезање каиша, избори за неупоредиво већи буџет у којем би фиксни проценат био намењен ургентној реконструкцији националних институција, на првом месту музеја. Тек тада, када за те фундаменталне захтеве буде постојао посебан, додатни фонд моћи ће да се разговара о праведности и неправедности расподеле текућих средстава, о подршци институцијама наспрам оној која иде у алтернативу и индивидуалне пројекте. Све до тада ће корисници фондова за културу бити упућивани да мрзе једни друге, у круг, зато што ће мислити да је неко други добио већи део колача.

* Сликар и књижевник, професор на ФЛУу Београду