Ја сам Новак Ђоковић

Када сам првобитно решио да променим име у Новак Ђоковић, речено ми је да сам то учинио из братских порива: да смо, у неком смислу, сви ми Новак Ђоковић; да сви ми можемо бити део отелотворења вредности највеће српске тениске звезде свих времена. Такав правац расуђивања свакако је разуман и поседује племенити призвук. Но, прави разлог због којег сам променио име (или ћу то учинити пошто ово напишем) нешто је другачији.

Када се све узме у обзир,просто је безбедније по мене да се зовем Новак Ђоковић. Дан пошто је Новак победио на Вимблдону и доспео напрво место АТП листе, осврнуо сам се око себе и био просто пренеражен. Видео сам Београд наглавачке. Људи су вриштали и лудели. Новак је проглашен херојем, амбасадором, сјајним, саветником и свим осталим епитетима из рефрена Хендловог „Месије”.

Док је играо сјајне турнире – што заиста јесте – ипак нисам могао да поднесем целокупну хистерију и хвалоспеве који су тај успех пратили. Начин на који је претворен у државну икону и коришћен као политичка инјекција од стране државног врха налик је покушају да се докаже снага нације и мудрост њених лидера, а у ствари је негирањеЂоковићевих правих достигнућа. Он је победио на Вимблдону и заузео водеће место у свету тениса: то је довољан разлог за славље.

Све је било у реду до тог тренутка. Тек повремено сам мумлао себи у браду и производио звуке негодовања кад год сам чуо метеж испод мојих прозора. А онда сам био толико смео (тј. глуп) да напишем нешто о томе. Објавио сам чланак на Б92.нет блогу у којем сам се усудио да инсинуирам (прилично отворено) да Новак Ђоковић, премда изврстан играч, није цар Душан, Исус Христ, нити Растко Немањић. Рекао сам и то да је тенис, и поред свега, ипак само игра.

Озлоглашавање мене и мог блога (као и моје земље, родослова и свега осталог што има ту несрећу да буде у вези са мном) отпочело је у року од неколико минута.

Неки коментатори су изјавили да је „храбро” од мене што износим своје мишљење, али да је време да се спакујем и кренем. Други су били конкретнији у својим предлозима шта ми је чинити и више него љути.Мада су и изјаве подршке биле бројне и пријатне, „хејтери”(они који ме не воле)поставили су ме у стање високог опреза (показало се да имам преосетљив паникометар).

Тада сам се досетио да променим име у Новак Ђоковић. Кад бих се и ја тако звао, разложио сам, онда би биле нешто мање шансе да будем набијен на колац српске заставе и напуњен тениским лоптицама од стране групе које се спремала за линч. Да се ово догодило у Америци, на исти начин бих могао да променим име у Џорџ Вашингтон. Јер ко би желео да буде познат по томе да је упуцао оца своје нације?

Исто тако, ко би желео да буде познат по томе да је обесио Ђоковића?

Од сада, дакле, моје име биће Новак Ђоковић. Биће ми дозвољено да причам вицеве о Ђоковићу. Моћи ћу да устанем и кажем остатку земље да је све време реч о тенису, људи! Можемо ли се вратити на то?

У међувремену, од некадашњег блогера познатог као Крис Фармер, ни трага ни гласа. Можете ли да поверујете у количину безобразлука тог лика?

*Aмериканац у Београду