Без дипломатских рукавица

У очигледно грозничавој потреби да се јавности у Србији "отворе очи", амбасадори Сједињених Америчких Држава и Велике Британије су, после обиласка неких београдских редакција, упали (самопозвано?) и у недељну, веома гледану емисију телевизије Б92 (Утисак недеље).

Зарад основног циља, а како би избегли ситуацију да се, кад је концепт ове емисије у питању, понашају као слонови у стакларској радњи, пристали су да на крају плате мали цех: стрпљиво су одслушали "поздраве гостима" и јетке отпоздраве телевизијских гледалаца, па чак и да се сами, попут једног (и незаобилазног) Батића, изјасне шта је на њих минулих дана оставило најјачи утисак.

Њихов главни посао био је, иначе, да, директно и недвосмислено, саопште како Србија дефинитивно остаје без Косова. Ништа неочекивано са те адресе.

У покушају, међутим, да се прибави (проблематични) легитимитет за чисту хајдучију, баратало се (апсурдном) тезом (џентлмени су ризиковали, притом, да их неке наше ватрено ангажоване даме оптуже за плагијат) – кључни аргумент – да је Косово изгубио Милошевић. Као да је реч о партији покера са тако крупним улогом и накнадним кажњавањем (нове, демократске и суверене) Србије.

У том контексту се очигледно смишљено потискује чињеница да је Милошевић, иако притеран уза зид, оног трагичног лета ′99. имао у рукама документ Савета безбедности (резолуција 1244) у којем се, увођењем протектората УН, не кида суверенитет (тадашње) Савезне Републике Југославије – право које је потом пренето на државну заједницу Србија и Црна Гора и, коначно, на саму Србију.

Иако су амбасадорске посланице формално упућене грађанима Србије, оне су, чини се, превасходно биле адресоване њеним политичким лидерима.

Кад је о грађанима реч, они су и без таквих порука очигледно веома реални. Знају да сила бога не моли, али не би да их неко тера да тој сили још аплаудирају.

О њиховој реалности говоре, уосталом, анкете: упадљив раскорак, кад је реч о судбини Косова, између онога што би желели и страхова да ће "бити оно што (правно и историјски) не може бити".

Што се српских лидера тиче, они су, ионако, и без додатних мука на које их амбасадорски двојац ставља, препуштајући им наводно право избора, у овом часу драматично суочени са судбином као тамним вилајетом: ниједан могући потез није без (озбиљних) последица. Притом, они данас морају да повлаче потезе мислећи и на сутра, имајући ону андрићевску опомену да ће ово данас једном бити јуче.

Улазак амбасадорског двојца, са јасно подељеним улогама – да Американац говори о атлантским, а Енглез о европским интеграцијама – мотивисан је, очигледно, чињеницом да реализација сценарија о независности Косова (амерички рукопис, енглеска асистенција), у којем је све и до танчина предвиђено (чак и то како да се, уз помоћ Венецијанске комисије изведе операција са уставом Србије!) не иде баш сасвим глатко ни у самој европској фамилији.

То је показало недавно "тестирање" у Бремену. Званично саопштење са састанка шефова дипломатије двадесет седморице говори, истина, о демонстративној сагласности кад је реч о статусу Косова. Таква формулација није, међутим, успела да прикрије стварну неслогу кад је реч о односу према Ахтисарију: веома критични према његовом предлогу били су Грчка, Словачка и Румунија, а очигледно резервисана била је чак и Словенија.

Додатна је то невоља за Немце који су у полугодишњи мандат "владавине" Европском унијом ушли са наглашеним амбицијама да залече "ране" које су фамилији донеле деобе због рата у Ираку и европског устава; и за Солану и Оли Рена, који је упозорио европске лидере да цех евентаулног краха пројекта са независним Косовом "не би платили ни Руси ни Американци него ми Европљани".